zima: ...emocije...
kapiram šta govoriš: emocije su osnovni pokretački motiv naših egzistencija. bez njih, svedeni smo na nivo pantljičare, mahovine ili prostih jednoćelijskih organizama. bio je jedan period, otprilike pre nekoliko godina, kada je u mom životu takođe vladala ozbiljna oseka emocija prema bilo čemu. nisam i dalje siguran šta je indukovalo tu patološku ravnodušnost, možda su me sjebale novembarske kiše... a možda i ne... možda me skecao trenutni poredak zvezda u galaksijama, ali ne mogu 100% da tvrdim... bilo kako bilo, vukao sam se naokolo blaziran i totalno nezainteresovan za svet oko sebe, činilo se kao da sam ispao iz koloseka svakodnevne normale i otkotrljao se negde u stranu. i onda, u nekom odsevu lucidnosti, izmozgao sam da odem kod stomatologa, da mi malo trkeljiše po zubima samo da bih osetio
nešto. i otišao sam. ok, u tim konkretnim slučajevima osećao sam samo fizički bol, doca je baš profesionalno zalegao na zadatak da iskoreni sav karijes iz mene, ali i to je bio dobar melem, dotična doza "emocije" koju sam primio na zubarskoj stolici podsetila me da sam i dalje
živ. naravno, želeo bih da se to vreme nikad ne povrati i uopšte mi ne nedostaje, ni najmanje, jebiga. bila je to jedna glupa mladost koja je tražila (i nije našla) željene odgovore na sva važna pitanja, ali danas sam već čovek u ozbiljnim godinama i sada mi više nedostaju neke sporedne, manje suštastvene, ne toliko ontološki utemeljene stvari. kao, pogled ili dva na neki ženski pupak u narandžasti smiraj, kada čitav svet utone u baršunastu lenjost, ili nešto u tom stilu. isto tako, kapiram da bi me povremeni bezazleni uvidi u preplanule butine dok se prekrštaju ispod suknje sa cvetnim motivima, oplemenili maksimalno...
...nedostaje mi....
