Romance Cafe forums

Noćni dani, ogledala
Pod led stavi prste
Uspavljiva doba ja vas volim
I zaborav traži svaki korak ispred kuće
Moj pad u vrtlog reči
Na prozoru u mom svetu pogled
Hod, sat, zid, kip
Luna je ogledalo lune.
Ne vidim se u tom času
Zvoni, halo
Na brojčanik stavi prste
Smeh i krik
Osmeh, osmeh lune

Slusaj Gi NS grupu Luna...

DUŠU MI POKLONI



Dušu mi pokloni.
Mene rastužuju ti krvi požari
što iza sebe ostavljaju pepelište,
te oluje što nište
ženina snevanja blaga.
Dušu mi pokloni,
u ljubavi ja bih htela
do u večna vremena
da sve ostavlja traga.


Dušu mi pokloni.
Meni je malo taj trnutak zaborava,
to nestrpljivo krvi htenje.
Dušu mi, dušu pokloni,
od iskoni u meni spava
čežnja plamena za večnim,
za ljubavi trajanjem
i uznesenjem.


Ja sam žena i ne čeznem samo
za vrelim ljubavničkim bdenjem
posle kojeg duša pada;
htela bih u zagrljaju da doživim
svetle snove
i pijanstvo onog mutnog sklada
što ljubav se zove.


Htela bih da se ne izgubi
nijedan naš trenutak
da svaka naša milošta se stvori
u kakav život, pa ma malen bio
kao grumen večitog zlata,
da mi duša blista posle zagrljaja
kao julska nebesa zvezdama krcata.


Dušu mi pokloni.
Pričaj mi svoje snove u tami,
pričaj mi detinjstva sećanja.
Želi i ti da budeš uza me
do poslednjeg dana.
Dušu mi pokloni i zadnju joj
česticu svaku
i najlakši dašak svaki
njenog bezdana.


O daj mi svojih suza,
noćnih nejasnih muka,
pričaj šta srce ti najčešće sanja.
Drhti od iznenadnog zvuka
moga koraka i glasa.
Želi i ti u mom zagrljaju
da i posle smrti časa
ostanu ti na mene sećanja.

Desanka Maksimovic

Veče ne miriše na rakove i školjke,
mesec je bleda fleka boje cimeta.
Uzimaš cipele za šetanje kroz snove,
ulica voli ritam tvojih koraka.
Vetar se provlači kroz nepoznate reči,
asfalt se miluje sa tvojim štiklama,
suviše mekan da bi mogao da spreči,
ovo je veče puno tvojih tragova.
Kad hodaš,
ne zastajkuješ,
i zemlju
ne dodiruješ,
a mene
ne primećuješ,
i uporno se trudiš
da me prođe požuda.
Još drhtim
od tvog pogleda,
iz nekih
starih razloga,
ne mogu da se sredim.

Riblja čorba (tekst:Bajaga)

POZOVI ME

Ostajem sam,
jer te java otima od sna,
i stojim tu, ispred novog vremena
kad verni psi
počinju da grizu i odlaze.

Za našu reku
nema više čistog izvora,
za tvoj muk imam toliko pitanja -
postoje li jedra
za vetrove koji dolaze?

Sad jasno vidim promene,
i zastajkujem,
i kolebam se.

Ali imam nešto što me sprečava
da ostavim sve,
sve naše korene.

Da rasteram zle duhove pozovi me.
Da ljubimo sve oblake pozovi me.
Da rasteram zle duhove pozovi me.
Da živimo od istine pozovi me.
Sivu ranu
vidim sad u tvojim očima,
lelek zemlje vuče se po poljima -
dan nestaje, noć nastaje
i bojim se.

Kako su hladne
tvoje ruke i tvoje istine,
sve više želim, a sve manje imam te,
jer jak je glas što me doziva sa druge obale,
sa one obale.

(Džakarta)

I gdI da nadjem tu "Mesecevu" grupu?

Sakricu suze od pogleda tvoga,
jer one nikada ne glume.
Sto da otkrivam ti tajnu svoga bola,
kad to tvoje srce ne razume.

AUTOR edi76

I nocas cu u snove visoko da se vinem.
Negde tamo cak do mesecevog prikrajka.
A od tamo sa srcem punim miline,
gledacu tebe usnulu i predivnu ko bajka.

AUTOR edi76

nije dotakla nista
sto bi moglo da boli
njene ruke su bele kao sneg
njene misli su ciste
ona misli da voli
ona veruje
veruje
..... EKV