Srce pod pritiskom
STOJADIN KAO METAFORA
Mirjana Bobić-Mojsilović 22.11.2008
KAD samo pomislim kako su naši poslanici u noći američkih izbora otvarali šampanjac da nazdrave pobedi Baraka Obame, digne mi se kosa na glavi. Slavlje u Beogradu povodom pobede navodnog dobrog američkog predsedničkog kandidata, predstavlja ili čin totalnog neznanja, ili čin kolonijalne krotkosti prokuratora udaljene rimske provincije. Šta, uopšte, naši političari imaju da nazdravljaju američkim izborima - nije valjda da je iko normalan mogao da pomisli da se Obamin predizborni slogan koji traži promene, odnosi i na Srbiju? Ili podizanje čaša šampanjca, u Srbiji, a zbog američkih izbora, jeste logična reakcija podanika prema vladaru? Ne znam da li se i u jednoj suverenoj državi na taj način slavila pobeda predsednika u nekoj drugoj državi, udaljenoj hiljadama kilometara?
Sve u svemu, otrežnjenje je došlo veoma brzo, kad je Barak Obama pozvao u svoj tim Madlen Olbrajt, uzeo za savetnika senatora koji je ekspert za otcepljenje Kosova i podršku Albancima, a sada je doveo i glasovitu Hilari Klinton, na mesto šefa američke diplomatije. Kako god da se ovo posmatra, Srbi mogu jedino da se tresu u strahu od ponavljanja istorije.
Kad samo pomislim da će Vuk Jeremić morati sa se rve sa Hilari, dođe mi da mu unapred napišem pismo podrške, tim pre, što naš šef diplomatije, šta god da uradi u pogledu istine, pravde, logike i elementarnog nacionalnog samopoštovanja, biva izložen nečuvenim kritikama ovdašnjih nevladinih obožavateljki lika i dela Hilari, njenog muža i onih koji Srbiju i dan danas tretiraju kao ogledno dobro "treniranja strogoće" u međunarodnim odnosima.
Da stvar bude gora, iz Hrvatske su stigle loše vesti - Hrvatska se sprema da tuži Srbiju za genocid. Logično - pošto su u Hrvatskoj napravili etničko čišćenje i proterali preko dvesta pedeset hiljada Srba, za genocid su krivi sami Srbi. Da su se lepo smirili i uzeli domovnice, da nije bilo Miloševića, da su bili malorazumniji, sve bi bilo drugačije.
A, sa Kosova stižu još mračnije vesti. Naime, Hašim Tači, na jednoj beogradskoj televiziji lepo poručuje srpskim političarima da se malo smire, jer će Albanci, uz podršku Amerike i Evrope, ako treba, braniti nezavisnu državu Kosovo svim sredstvima. Šta će da uradi Srbija po tom pitanju? Da opet otvara šampanjac, ili da se hvali da i ona gradi "srpski Bondstil" na jugu Srbije?
U međuvremenu, ovdašnje visoke komesarke Soroš fonda i svetskog mira, poručuju da Vuk Jeremić ne zna da se ponaša i da Srbija gubi mnogo vremena - nezapamćena je ta njihova poslovična žurba da se Srbija što pre utera u novi klanac - da prihvati otcepljenje Kosova, tužbu Hrvatske, otkidanje Vojvodine, i sve optužbe koje stižu odasvud - jer je Srbija zaslužila sve što joj se događa.
Finiš ove priče ima duboku društvenu, kulturnu i političku simboliku.
Pre nekoliko dana, u kragujevačkoj "Zastavi", koju je u međuvremenu kupio "Fijat", sa fabričke trake skinut je poslednji "stojadin". Nacionalna klasa, simbol srpske automobilske industrije, ali i simbol jednog vremena, spušten je u istoriju. Na ispraćaju celog jednog života, bili su samo radnici i novinari. Na TV Dnevniku mogli smo da vidimo radnike koji plaču, sliku svih srušenih iluzija. Videli smo ljude koji su ceo svoj radni vek proveli sklapajući delove za auto koji je radničku klasu ove zemlje vodio, ako ne u srećnu budućnost, onda bar po poznatim drumovima kakve-takve stvarnosti. Sa tim je sada gotovo. Kao kod Čehova, "žalili su za svojim životima".
U budućnost niko ne gleda sa osmehom.
Nacionalna klasa, to više nije politički korektan pojam. Oni koji su nazdravljali Obami, i Hilari, i svim tužbama protiv Srbije, ovim (kragujevačkim) suzama ne veruju.
Silazak Stojadina jeste simbolički odgovor na pitanje šta će biti sa nama.
Stojadin je metafora...
...
...
Yugonostalgija
To nije čak ni "racionalna" odluka već jedina moguća, i nije doneta za dž. Mi možemo da ga zovemo i jajara i kako god nam se sviđa, ali tako funkioniše svet danas. Ono što se u istoriji dostizalo ratovima, to su današnji hegemonisti napravili malo suptilnije - ekonomski. Ali, ničija nije gorela do zore.
a nisam ja kriv što mi sopstvena bode oči,pa ne mogu da je zaobilazim,jer mi previše blizu dok sedim,jer naravno ne mogu ovoliko kuckati stojeći... 
