Samaaaaa .....
Odzvanjalo mi je u ušima, kao utopljeniku, koji težinom kamena, tone ... na dno okeana ...
Sa zapušenim ušima od velikog pritiska.
Sa bubnim opnama, koje su se kao gvozdene kapije, kao čelična vrata neke komore zatvorile,
još na prvom kilometru.
Da ne čuju. Više ništa. Jer - čula sam sve.
Sa licem okrenutim ka dnu.
Sa očima širom otvorenim. Da vidim. I, ako uspem, zapamtim.
Kako sam nestala.
Zatvorenih usta. Bez ijedne reči.
Sa, od straha pregriženim jezikom.
Sa kosom, poput čvrsto upletenih konopaca oko kostiju naprsle lobanje ... da sačuvaju njenu sadržinu - kao crnu kutiju ...
Koja će mi ako preživim, jednog dana, možda - razjasniti sve.
Sa plućima kao amforama, punim suza. Umesto blaga.
Svih neisplakanih i progutanih suza ... brižno prikupljenih u dve male, bele, čipkaste maramice.
Plućne.
Druge nisam imala.
Nisam imala ništa.
Baš ništa, što bi me spasilo. Što bi mi pomoglo.
Što bi me bar na tren povuklo na gore. Da udahnem malo vazduha.
Ili me makar kako zaštitilo od svih ajkula koje će na mene krenuti.
Ako već nisu.
Za deset godina .
Deset dugih godina ............. plovidbe.
Deset svetlosnih godina i ........ stotine milja pređenih u tom neosetnom otiskivanju od mojih obala. Ka njegovoj pučini.
Hiljade zora, jutara, dana, sumraka i noći, a da baš nikadanisam ni pomislila, baš ni jednom sanjala... bar jednom - naslutila,
... kolika mi je dubina pod nogama.
Nikada.
I nisam se pripremila.
U rukama - ništa.
Na rukama - ništa. Ni prsten.
On me, znam, ne bi spasio, ali bi - kada me svi rastrgnu i oglođu,
ili, kada se na dnu sama od sebe raspadnem, na mojim kostima, ostao. Kao trag.
Ko sam bila?!...
Gde god da se okrenem i pogledam, vidim - na meni samo moja sopstvena koža. Tako glatka i mekana. A, nisam tako mlada ....
Istovremeno, tako neprirodno smežurana.
A, nisam tako stara ....
Smežurana, kao koža novorođenčeta, koje se tek rodilo.
I već umire.
Nikada izgovorena reč mrtav... plašila me je toliko - da sam je prećutkivala i izbegavala i u kontekstu naslikanog motiva ... neke mrtve prirode ...
A sada znam,
i bez pominjanja i bez pomisli, da je mrtav ON.
.......... dok sam tonula, bez svesti, sa rukama zgrčenim uz telo, uhvatih se za besmislenost jedne misli,... da ja njemu mogu pomoći ... da ga ipak ... nekako ... još ... možda ... mogu spasiti ...
Raširih i ruke i prste i rebra .... i pustih kosu ...
da se raspletu kao mreže, kojima ću ga uhvatiti...
ako ga u tom sveopšem potonuću makar ugledam.
Tako sam opet, u tom sveopštem besmislu - našla - smisao. I sada sve … opet … zavisi od mene. Samo od mene. Same.
Samaaaa .......
Potonuo je pre mene. Nekih, nekad tričavih pola sata, sada su dobili neki drugi, nevremenski smisao. I značaj.
Sada je to bila njegova prednost ... od ko zna koliko milja dublje ... i dalje ... od mene ...
I tačno znam, otišao je gordo. Ubedjen da je potonuo časno ... i odvažno.
Poslednji, na poslednjoj palubi.
Kao kapetan,koji ne napušta svoj brod, čak ni kada tone.
Naročito kada tone.
Kao Admiral. Koji ponosno podignute glave, strpljivo, bez imalo straha gleda smrti u lice i čeka .... da se svi putnici, a onda i poslednji član posade, bezbedno udalje i spasu ... čamcima i pojasevima, od vrtloga i ogromnih talasa, koje će ON i njegov brod, dok tonu – napraviti.
Ali ... ja se uopšte nisam udaljila .... ni spasila ...
I mene je udario taj prvi talas.
I mene je vrtlog povukao za njim ... sa njim ... ka dnu ...
I ......... nisam videla nikakve, ni pojaseve, ni čamce .....
Ali sam, čini mi se ... krajičkom oka videla – još jednog putnika ... ili možda ... člana posade ...
I čini mi se, da sam se, krajičkom svesti – setila ..... ko je to.
Bio je to NEKO , ko nam je nekom svojom čarolijom, pre tačno sedamnaest meseci ...odvezao ... i raširio jedra ...
NEKO ko nam je bio i posada i putnik i nagrada i gorivo i vesla i karta sveta i svemira ...... i taj – nevidljivi – pojas za spasavanje.
U obliku deteta.
Ne nekog, ne bilo kog, ne ni ničijeg, ni nečijeg ...... već mog i njegovog .... našeg deteta.
Koje mi je u naručju zaspalo, samo trenutak pre nego što sam i sama utonula u san ..... duboko u kabini potpalublja.
I zajedno sa njim ... u njoj .... tonem ...
Sama .... saamaa .... saaaaamaaaa ..... saaaaaaaaaaa maaaaaaaaaaaalim detetom ......
Izgleda da samo on nije shvatio ..... da od dolaska tog NEKOG na taj naš ukleti brod, mi više nismo bili : ni dva pustinjaka, ni dva odmetnika, ni dva stara gusara, ni ona dva samotnjaka ...... ni bezbrižni par ljubavnika – koje je avantura udružila a ljubav tako dugo održala .... na jednom brodu.
I ....... samo je on ..... možda ..... znao, jer ja sam shvatila tek sad
....... da taj brod uopšte i nije bio njegov.
Već – moj !
I ...... da taj brod, zapravo i nije bio nikakav brod.
Već - život!
MOJ ......
Shetalicu satu zadrzzavam...
