Nas dve, s jednom porcijom lignji i dve shopske salate, u pokushaju da ne poremetimo tradiciju, a sachuvamo linije, usana punih smeha i pricha o dragim ljudima, poznatim, a nevidjenim josh, kotrljamo veselje i gomilamo ga na sto...
Mlatnu talas Dunava chamac o bedem, a
Zelenica mlatnu jednu od svojih chuvenih "pitalica", onako, iznebuha, nichim izazvano: "Jel izgleda kao da se pravim vazzna kad pishem?". Zape mi krishka paradajza u ustima, zaglavi se u smeh i chudjenje i samo rekoh: e, opisacu ti! I, evo, opisujem:
... Zaigra se. Kao klikere u pesak raspe radost igre, ljubavlju prema ljudima vodjene. Trepce, zzmirka, odmerava, tudjim osecanjima zaslepljena kao zrakom sunca, lovi izmaglice i treptaje, rastezze ih i na sunce iznosi. I poredi nas, obichne, shirokom svetu nepoznate, s velikanima. Pa nas u isti red svrsta s Apdajkom, Ajnshtajnom, Andersenom, Bukovskim, Chehovom, Koenom, Mihalkovim, Nabokovim, Rakicem, Selimovicem, Sjenkjevichem... I josh, usput, padne joj na pamet da se ona pravi vazzna. A ni ne nasluti da se mi, poredjani medj' ovakve velichine, velikima i vazznima osetimo. A sebe udene, nenametljivo, meko, toplo, veselo, kikocuci se, rugajuci se sebi, s onim najsladjim "pfffffff" medju dragu decu iz komshiluka. I sad ja moram da je vracam u red ovih shto sam ih abecednim redom pobrojala!
I... Nema mi veceg meraka nego da je Chorbasti il' Wally chachnu u zzicu. I potpale fitilj! Pa plane, mislish sad ce uragan da ih odnese, a ona se iz ljutnje u ljubav sunovrati, pa se divljakushica u nezznicu pretvori. U klinku rashcupane kose, murgavu od kradenih kupina, postidjenu shto je ukrala, a zadovoljnu shto je sebe iskushala i potvrdila da mozze.
I luta tako murgava, vesela, komshijskim avlijama,shirom otvorenih ochiju skrivenih iza pramena nemirne kose, igrajuci se s drugom decom, predlazzuci uvek nove, zanimljive, vedre igre.
Zatvorite kapije, da ne utekne!
u ocima drugih...vi ste...?
, mala jedna, murgava ti komšinica, znash... Pfffffff
