On je, nekako, vrag bi ga znao kako, al uvek, znao da mi s malo rechi il' samo pogledom jednim kazze. Deshavalo se da mi se uchini da sam chula da mi govori, pa zapitam: "kako?", a on se nasmeshi i kazze: "Nishta nisam rekao". Nasmeshi se i namigne. I nastavi da cuti. A ja i dalje kao da slusham...
... Igra se mojom kosom, a levom rukom vrti cigaretu u piksli, pravi tragove u pepelu, pa zavrti zzizzak shto pada s cigarete... "Vredi li?", pita me, onako, iznebuha.
Pitam: shta? Ili ko?... On se smeshi. Podrugljivo. Pronicljivo. Prijateljski. Sveznajuce.
Spusti pogled i kazze: "Pokushavash da smislish. Dobijash na vremenu. Muchish se. Vidim. Ne morash meni, ja znam. Sebi priznaj da ne vredi."
Pitam, zbunjeno i postidjeno, o chemu on to.
A on, s onom postojanom toplinom shto je nikad i nishta umanjilo nije, kazze: "Kad jednom pristanesh da i tebe neko voli kako volish ti neke, znacesh koliko chujem i to shto hocesh da mi precutish. Al' do tada, gledaj da ni misao nit' ishta vishe posvecujesh onima koji ne umeju da chuju. Ili nece da vide"
... Ne smem da mu priznam. Ne smem, a i ne treba. Zna on da ja znam da je u pravu.
Ti njegovi nachini da mi pokazze... Srecom te ne dolazi chesto. Osecala bih se kao na rentgenu
Tako je mnogo nachina...
.... my huggy-boogy-darlin'... 
