ovoh dana malko raduckam...pa nemam kad da se bavim kompom....odem ujutru,dodjem uvece...pogledam postu,je li ko pis`o,misli li ko na mene...
i nadjem u svom Facebook-u jedno pisamce,od virtualne prijateljice, koje me bas obradovalo....i nekako podrzalo u uverenju da se slicni ljudi prepoznaju i pronalaze,na kakav god nacin...
i evo ga:
" Понекад не могу да одредим границе између себе и људи које волим: где завршавам ја, а где почињу они. Као да смо сви ми једно, као да смо исти – иста душа, жеља која тражи нешто...заједничко свима нама.
Сви смо у истом чамцу. А опет, сви смо различити и посебни, изразито индивидуални.
Постоји једна посебна, ретка врста људи које ја зовем моји људи. То су људи које пуштам у свој простор, у себе. Сви моји људи су у нечему исти:
Њихово тражење је стваралачко. Они не руше, већ нешто граде. Не желе да владају, јер владање губи сјај у очима,...
Моји људи имају исто осећање живота. Није више битно како ћемо назвати наше односе и који ће облик они имати. Форме наших односа се могу мењати, али то осећање повезаности нечим изнад нас, већим од нас, што нас зове и спаја, остаје.
Ми некако набасамо једни на друге и наше се судбине помешају заувек, чак и ако нисмо заједно.Као да смо неке боје које се лако мешају међусобно, а много теже са другом врстом. Боје које се растварају помоћу светла... "
( „ Бити једно“, Небојша Јовановић )
-------------------------------------------------------------
ne znam koliko je iko moj,niti koliko je bio moj...ali znam da ima meni slicnih...i da im se radujem...
Ti si MOJ(A)
veceras 
