Romance Cafe forums

nemoj samo da me teras da vodim dnevnik..i da dajem uputstva..

...godine,pod imenom laznim na kapiji sveta,prolaze,gledaju nas i vide ljubav spava...

Tako nekako u svakoj zivotnoj drami kucne cas i za zivotni zenit...
Kad-tad izgustiras celokupnu paletu boja sopstvenih emocija, pocevsi od penusave cistoce beloga do animalnog dna crne, i sve one sarene izmedju...

Sve sam ih imala, neke intenzivnije od drugih, neke cesce od drugih, a neke u razlicitim nijansama. Mudri ljudi su uzivali u svakoj boji, narocito u onim mesovitim bojama, mi ostali smo uvek hteli ili belo ili crno, pa smo skakali tako izmenicno kao yoyo-loptica izmedju euforije i apatije. Ali jedno imamo zajednicko, naime, kad-tad smo svi, mudri i manje mudri, potrosili sve boje i dovrsili "zivotni portre"...
Cudno, razliciti su portreti, razlicite tehnike slikanja sa razlicitim bojama, ali svi osecaju neku istu bezbojnost. Ne vidi se nista osim tragova, kao da je neka nevidljiva ruka brisala dok smo mi crtali, ali nije uspela da obrise vodecu liniju cetkice...
Zapanjivo, da ne mozemo da klasificiramo boju traga u posedujocoj paleti boja...
Nekako ta boja postoji i ne postoji, ne pripada osnovnim bojama, a nije ni mesavina njih, nedokuciva ali sveprisutna...

To je osecaj melanholije…

Nije dominantan osecaj, ne ispoljava se vidno i permanentno, ne ispaljuje me svetlosnom brzinom u exorbitantne dimenzije entuzijazma i ne povlaci obarac kada se nalazim na dnu moje dusevne deponije…
Ona je vise nesto kao dodir senke imaginarnog vela u poslepodnevnom suncu dokucive realnosti I nekako intuitivno slutim da me nece napustiti do kraja zivota…

Osim mozda nekada, nikada - ne znam...

...oooooo...godinama prosto recheno gubim pojam vec i sad..... ....nekad se osjecam k'o da mi je osamnes'.... ... a nekad ko da mi je i cjelih dwaes'... .tako da ne'am poyma s'a mi je...uglawnom...swe mi lepo i shab' me gabri kolko brojim......broj je ionako newazhan....dabog da mi uwyek bilo superishka...a i swima wama ... "zusamen"... ...

...godine prelaze preko naših lica ostavljajući samo bore podsećanja na naša mrštenja i na naš smeh...

Ne razmisljam o godinama koje su iza mene, vec o onom cime sam ih ispunila... I mogu samo da kazem da sam bogata, zaista bogata...

... su prosle i ostavile traga ...
... ce doci i uneti nove boje, mirise i dodire ...
... nam retko donose pamet, cesto samo zakomplikujemo ono sto je strasno jednostavno ...
...cesto znaju stati u jedan trenutak, jedan osmeh, jedan pogled ...

I pripremam se na ono sto ce doci... sto cu prepoznati... sto cu saznati... shvatiti... osetiti... Sto ce me obogatiti, osnaziti, razneziti... Mozda i rastuziti... Godine iza mene daju mi snagu i nadu... Za godine koje me cekaju... Ili ja, mozda cekam njih...

skoro mi je bio rodjendan i uptah se kada li prodjose sve ove godine?jednostavno ponasao sam u se uglavnom sa svojim osecanjima,kada sam gresio gresio sam al tada sam mislio da je tako najbolje.sta sada jednostavno budi ono sto jesi i slusaj sebe i svoje ja

Ma generacijo,svaka ti je na mestu...