Quote :
Nedavno sam u nekim novinama na srednjim stranama, video fotografije vila na Dedinju koje se prodaju. Bile su tu i cene; šest miliona evra, četiri i po miliona, tri miliona, dva i po... Zanimljivo, među tim cenama nije bilo nijedne od milion evra - jedine koju bi mogao da plati dobitnik Nobelove nagrade za književnost, koja toliko iznosi. Neverovatno, da najslavniji svetski pisac ne može da kupi ni najmanju vilu u jednoj opskurnoj beogradskoj četvrti. Od časa kada sam to saznao, prestao sam da se nadam Nobelovoj nagradi. Ne vredi; ostaću zauvek u najstarijem kućerku u Nebojšinoj ulici, građenom 1926. godine, sa tri komšije u zajedničkom dvorištu, koje mi s vremena na vreme donose glavicu kiselog kupusa ili tek ispečene uštipke.
Oni bogataši potekli sa Kosova, na Dedinju oko svojih vila, navikli na stari kraj, podižu visoke zidove sa prorezima, kao puškarnicama, a jedan od njih je na ulazu u svoje imanje podigao pravu Trijumfalnu kapiju. On ima i grb, koji je odnekud maznuo; na njemu su dva lava (omiljene životinje u Peći), ali ti lavovi nose bele čarape na crne mokasine. Druga vrsta stanovnika uselila se 1944. u kuće predratnih beogradskih bogataša. Budući da su bili ruralnog porekla, prve godine stanovanja
grejali su se klavirima i intarzijama na patosu. Nakon toga, kada su pali sa vlasti, otpočeli su da prodaju kuće koje nisu njihove, da bi svakom od dece obezbedili manju kuću ili veći stan. Sada su ta deca demokrate koji se bore za to da svetost privatne imovine bude na prvom mestu u novim zakonima, zaboravljajući, u odnegovanoj amneziji, da su se rodili u otetim kućama, čiji su vlasnici bili živi, isterani u barake i
šupe. Treći vlasnici, preko noći obogaćeni bivši siromasi, koji ne mogu da se zaustave u alavom sticanju, ilustruju onu staru narodnu izreku "koga je otac pravio gladnim kurcem, nikada se neće najesti".
U Beogradu je živeo Mane Cvetković, limar sa Voždovca koji je doživeo sto dvadeset godina. Na hiljadama beogradskih krovova vrteli su se limeni petlovi koje je napravio i na dimnjake postavio čika Mane. Kada bi duvala košava, petlovi bi se okretali, pa bi njihova limena krila i metalno perje izvodili zvoncavu, klepetavu muziku. Nebo iznad
grada brujalo je kao kakav veliki orkestar klepetala, zvončića, timpana i udaraljki. Čika Mane ga je osluškivao i bio srećan što košava svira na njegovim instrumentima.
Kada je napunio sto godina radnog staža otišao je u Opštinu da zatraži penziju koju je pošteno zaslužio, ali mu tamo rekoše da mora dovesti dva svedoka starija od sebe da to potvrde. "To bi mogli biti samo knez Miloš i Toma Vučić Perišić!" - kazao je čika Mane. "NJima sam prvima postavio petlove na dimnjake!"
Pitali ga koliko mu je penzija dodeljena.
"Nije važno sinko, kolika ti je penzija, nego koliko ćeš dugo da je> primaš!",odgovorio je stari limar. Nikada se nije ženio, a sve što je posedovao nosio je uvek sa sobom. To je bilo zbog toga što nije verovao u trjanost bogatstva, već samo u rad i spokojan život. Pričao je da je bio u pogrebnoj povorci kada je umro jedan od najbogatijih ljudi u Beogradu, znameniti Hercegovac, Luka Ćelović. Odjedanput, pred pratnjom se pojavi neki čovek i raširenih ruku povika povorci da stane!
"Šta hoćeš, čoveče?", upita ga vladika koji je išao na čelu.
"Hoću da vidim šta Luka Ćelović nosi u grob?", odgovori ovaj. Gle, trese se imperija za koju smo verovali da će trajati večno. Pucaju banke kao prezrele tikve, a kriza se širi sve do Evrope. Kažu da mi to nećemo ni osetiti, jer ionako nemamo para koje bi mogle da propadnu. K ao tipičan Srbin, ja, na primer, u banci imam nekoliko stotina evra, što se kaže - ni za sahranu. Nije mi žao i ako propadnu. Ako ikada umrem, što rekao drug Tito, moraće da me sahrane o državnom trošku, u Aleji zaslužnih građana, gde ću ostatak večnosti preležati, siguran sam, uz nekog sa kim nisam govorio pola života.
Bar ćemo se siti naćutati.
Unquote
Shta vas je danas... :D))
...a tebi cestitke, ponosni tata........
