Romance Cafe forums

Neka mi klinci oproste...
ovo je za matorce:
"Tucite vašu decu čim primetite da liče na vas"

kaze sneni

Kazna i nagrada treba da budu primereni delu pochinjenom

Upravo tako. I ne smeta u dobu kom je to primereno malo nezno rukom po guzi, nikako se ne dozvoljava histerija ne ne, a razmazenost neka ostane u oblasti mazenja, a ne ispunjenja hirova.

Srki, a i ostali...
Nikako nisi usamljen sluchaj, chak shta vishe, usudila bih se biti toliko pretenciozna, pa reci da ko kaze da nikada nije udario dete, laze...
I sama sam roditelj, i to bukvalno sama ... Takodje sam i vaspitach po svom profesionalnom opredeljenju...
Primetice se da sam boldovala deo u Srkijevom postu, koji se odnosi na manifestaciju dechjeg ponashanja kojim zeli neshto postici... To su obichno momenti kada nam (dobro ste prochitali, nam ) se ruka " otkachi"... Naravno da ne opravdavam roditeljski postupak koji obichno usledi...ali...dakako mnogo manje opravdavam ( i lichno se trudim da to nikada ne zaboravim) ...onaj roditeljski postupak koji je to ponashanje izazvao, odnosno proizveo. Mi smo ti koji svojoj deci postavljamo granice i dajemo upute ponashanja. Mi smo ti koji ih vaspitavaju ( kako direktnim delovanjem, tako i svim onim svakodnevnim uticajima i modelima ponashanja koje im pruzamo. Okean ljubavi, more razumevanja, reka doslednosti i potok prijateljstva)...Samo iz tog razloga... necu se sloziti sa poslednjom Srkijevom konstatacijom stavljenom pod P.S. ...
Ne smemo razmaziti svoju decu, pa ih onda neminovno (zbog istog tog "razmazanog" ponashanja) tuci...
Dakle...dragi moji roditelji...
Mi jesmo krivi za svaki shamar ili bilo koju drugu primenu fizichke sile... ali najodgovorniji smo za svoje pravilno vaspitanje od prvog dana detetovog zivota.

Voleti, mnogo, najvishe...( nikada nije previshe )...ali voleti na pravi nachin i postavljati razumne granice...nikako "razmaziti"... jer cemo jedino tako izbeci situaciju da dugo, satima, plachemo sakriveni od pogleda svoje dece...

Ja cu se sloziti sa ovim "radikanim" delom.
Roditelji imaju pravo da vaspitavaju svoje dete a to često uključuje i kažnjavanje. Ipak, telesna kazna mora biti umerena i razumna.
Kontrolisani udarac po guzi!

Mozda ja i gresim ali....

...ae da dodam...buduci roditelji, vaspitajte svoje dete od momenta kad se zachne, a ne od dana rodjenja, jer tad je vec kasno...
...nervozna majka ce roditi i takvo nervozno i histericno dete a to je kasnije jako teshko isparaviti...
...dete koje raste u skladnoj, harmonichnoj porodici ima velike shanse da izraste u zdravu i komletnu lichnost...u suprotnom, zna se...


...postoje momenti kad smo nervozni, kad nam ne ide, kad se iskomlikuju stvari na poslu i bash tada i dete ima `svoj dan` pa se naelektrisanja `udruze` i tada je neminovno `praznjenje`...gledajte da to `praznjenje` bude po guzi, nikako neko drugo mesto, jer to se pamti...guza `amortizuje` i ne boli toliko, a i zaboravi se...nece Vam deca zameriti, ali ce upamtiti...i naravno, to ne sme postati praksa, jer onda nema ama-bash nikakvu vaspitnu funkciju, vec sluzi samo za nashe `praznjenje`, a priznacete - nisu bash deca uvek kriva - zato, ako je ikako moguce, pre nego shto Vam `poleti` ruka, a Vi se zaustavite, samokontrola je fantastichna stvar - bicete ponosni na sebe, jer je to odraz `odraslosti` i samosvesnosti...
..a postoje i drugi metodi od `batina` - ignore - je dobar metod, ili pohvala - kazna - nagradite kad neshto dobro urade, a izgrdite kad urade neshto shto Vi smatrate da nije u redu, ali uz objashnjenje...

...pa, srecno...

ps

...deca samo nas imitiraju...pa ako Vam se ne svidja kako Vam se dete ponasha, uzrok potrazite u sebi...

...i batina je iz raja isterana...

Nazalost, usled niza faktora, nisam bila u mogucnosti da to i u sopstvenoj praksi dosledno dokazem, ali...mislim da ukoliko se deca pravilno usmeravaju, ukoliko su oba roditelja dosledna i rade koherentno; ukoliko rastu u optimalnim uslovima (shto je danas, nazalost, sve redje), mislim da se uopshte ne mora doci u situaciju da je potrebno fizichki kazniti dete. Postoje i druge mere sankcionisanja (nekako ne volim rech-kaznjavanja ). Uskratiti ga za neshto shto mu prija, a obichno ga dobija...kao shto je slatkish, igranje kompjuterskih igrica, izlazak sa drushtvom ili u parkic... To ga nece toliko (emotivno) zaboleti, a stavice mu do znanja da je njegovo ponashanje nepozeljno i postupak neprimeren.
No... u prilog onome...stavljanje granica... Svog starijeg sina sam oshamarila proshle godine (kada je imao deset godina , skoro 50 kilograma i vrlo chistu svest )...jer mi je nakon neke rasprave, gde sam pokushala da mu objasnim shta je dobro a shta loshe, vrlo nadmeno rekao : " Ti cesh da mi kazesh? " Tada je ruka poletela i za taj postupak se ne kajem. Niti mi je zao. Po guzi ne bi ni osetio, a zaboleo ga je vishe ponos nego obraz. Jer, da... Ja cu da mu kazem. Ja, koja ga hranim. Koja mu obezbedjujem shkolovanje, kako umem i znam... ja, koja zbog njega i za njega zivim... Josh uvek sam ja ta, koja ce da mu kaze...

...ko zna... mozda i ja greshim...ali, mislim da ipak treba da se zna ko je koga rodio, ko kome zivot obezbedio i svaki dan mu svoj nesebichno daruje...

Ne trazim mnogo zauzvrat...samo da postane... dobar chovek

najveća stvar bi mislim bila da si mu priznao grešku

roditelji mogu mnogo da nauče od svoje dece, iako se to čini nemoguće

pričam iz pozicije nekog ko nema decu i nadam se da će najveća stvar biti da ih, jednog dana kada ih budem imao, ne udarim nijednom (jer već nastupam sa pozicije sile - iskustvo, stariji i RODITELJ ) a snagom argumenta ubediti da urade ispravno

Od srca ti zzelim da shto brzzi postanesh roditelj, nekako chitajutji te verujem da tjesh i biti dobar tata.

No, ja ne bih bio ja kada bi se zadrzzao tek tako na ovako ozbiljnoj temi

Jadan je roditelj koji nad detetom demonstrira silu. Mi ovde ni jednog momenta, mi koji smo udarili, nismo nastupili kao demonstratori sile. Ne nikako. Veliki uchitelji nisu uspeli da nam pokazu gde je jasna granica izmedju upotrebe i ne upotrebe sile. Zato je postavljamo sami, to je tezzak i nezahvalan proces. Ako granicu postavish isuvishe daleko ne valja, ako je pak isuvishe blizu opet ne valja. Jedina stvar koja je determinishe je shta ste uradili na vaspitanju pre no shto ste stigli do te granice. Da li je sam chin izolovani sluchaj ili ne.

Pitaj roditelje , svaki tje ti retji da je bar jednom udario dete iz straha . Kako ? PA lepo , primera imash koliko hotjesh. Klinac trchi i u tom trenutku vidish kako se saplitje i glava mu leti ka ivici od radnog dela kuhinje, u glavi ti u nano sekundi vetj kretje film koji se josh nije ni desio => pad =>udarac=> ozbiljna povreda => urlik ..... i tada kriknesh TI , pre no shto se desilo NEEE, i poletelo ti je uz to ne i ruka ka dupetu sa sve onim : a lepo sam ti rekao da ne jurish 200 na sat po kutji, ne u charapama po parketu ......



Sa klincima razgovaram , neke teme smo prezzvakali toliko puta (cenetji za njihovo dobro) da jasno vidim psihichku gluvotju kada krenemo ponovo .... zato i prichanje mora da ima meru , jasnu i nedvosmislenu ....

Ljubav (pokazana ali i izgovorena) na kraju ili na pochetku obrishe svaku suzu, gorku rech, drhtaj glasa, modricu, nestashluk.....

zato i mislim da roditelj može i mora mnogo da nauči od svoje dece, da shvati gde greši i gde je u pravu u činu vaspitanja, treba stalno da se preispituje i da preispituje stavove svoje dece