Romance Cafe forums

Ne znam... nisam pametan dovoljno.
U mladosti (davno prošlo vreme ) sam nadobudno preinačio jednu opšteprihvaćenu definiciju u kojoj ljubav podrazumeva „davanje i uzimanje“, u sopstvenu, idealističku, da je ljubav, prava ljubav za nekoga, isključivo i samo „davanje“... bez ograničenja, bez potvrde obostranosti iste, bez traženja dokaza...
A? Kakav naivčina, jel da?
Tek mnogo godina kasnije, jer sam tvrdoglavo uveravao sebe da sam jedino ja u pravu, spoznao sam da taj pojam „davanja“ ne postoji... bar ne u tom najčistijem smislu.
Ljubav je brate, „uzimanje“. Bogohulno, jel da!?
Samo trenutak... koncentrišite se na to da budete maksimalno iskreni prema sebi i da ne dozvolite sopstvenom mozgu da vas prevari! A on je, jel, veliki iluzionista, majstor za specijalne efekte duše, najveći sebičnjak kojeg nosimo sa sobom.

- Kada voliš, kad si zaljubljen, to je toliko lep osećaj, da se trudiš da voliš što više i što duže, da se predaš ljubavi u potpunosti jer je tebi lepo, jer ti se luče u mozgu potoci kojekakvih hormona besmislenih latinskih naziva, ali baš te briga, lepo je! Volimo ne sa ciljem da bi davali već da bi dobili, dobili taj osećaja užitka...
- Kada patiš, ljubavne jade, čini ti se da je to grozan osećaj, ali u stvari ti tetošiš sebe, povladjuješ sebi, stavljaš sebe u centar vasione i to ti na neki način godi. Ništa više nije bitno sem tvojih osećanja, a i ta osećanja koja se tada pojave su takođe tako jaka da si prosto iznenađen činjenicom da mogu da postoje u tebi sa takvim intezitetom. I lepo ti je na neki način i da patiš, mozgu je lepo, makar mršavio od nejela, makar se gojio od slatkiša. Skrećeš pažnju bliske okoline na sebe, izazivaš saosećanje kod njih, vidiš im u očima, uživaš u proživljavanju događaja koji su patnji prethodili sebično ih ne puštaš da odu jer ti je, sramota te da kažeš, nekako lepo. I opet ispada da patimo jer time i sami nešto dobijamo, neki poseban osećaj, neki neobičan užitak.
- Kada daješ poklon, voljenoj osobi, zar nije lep osećaj koji se javlja u tebi kada vidiš kako se onaj ko je poklon primio obradovao, kako su mu se oči zacaklile. Sviđa ti se taj osećaj koji nastaje u tebi kada nešto daješ, a? U stvari, to radiš zbog sebe jer si tada zadovoljan. Da se ne lažemo, očekuješ hvale na račun tvog istančanog ukusa ili kako si baš ti prvi koji se setio tako lepog poklona itd. Poklanjamo ne da bi davali već da bi nešto tim činom dobili.
- Kada spremate neko jelo, pravite gozbu, ili voljenoj osobi donosite doručak u krevet, šta vam najviše prija: da jedete i pijete? Ne, najviše vam prijaju hvale kojima vas obasipaju zbog načina na koji ste sve spremili, zbog spretnosti, estetike, ukusa, pažnje. To tako prija vašem egu, to tako dobro jača vaše samopouzdanje, da vi spremate i spremate svaki put očekujući da ono što zaslužujete i dobijete. Ugađamo drugima ne radi ugađanja njima već zbog toga ugodimo nama samima.
Primera ima puno, probajte da pronadjete situaciju, da je isecirate pravilno i doćićete do iste osnove: da sve činimo samo da bi nama bilo lepše i bolje. I nije to ništa srašno i ne treba se stideti, takva nam je priroda, tako funkcionišemo. Mozak, je čudo, ume da zamaskira naše postupke tako samo da bi on došao do sopstvenog zadovoljstva do sopstvene porcije opijata u kojima tako umočen uživa... a i mi sa njim.
Jedino „stvarno davanje“ je ono koga nismo svesni.
Ispiraciju sam našao u knjizi Antoni DeMela „Buđenje“.

(sad, možete me pljuvati koliko hoćete, ovde i jesmo zato da razmenjujemo mišljenja i da diskutujemo... so... let‚'s go man!)