Romance Cafe forums

Strašno je naporno svađati se sa mnom. Ne dao vam Bog (za teiste), priroda (za deiste), Partija (za leve, desne, levi i desni centar, zelene i sve ostale), Darvin, Toma Akvinski, ne dao vam... a opet neki i neke vam dali .
(...)
Strašno je naporno svađati se sa mnom, rekoh. Prvo, rekao bi čovek, ova mala je mirna, sa njom ćemo lako, pušta ona sve. Ima samo jedna stvar tu - ova mala je tvrdoglava, mazga joj nije ravna. "Ja hoću kako ja hoću", uvek je bilo tako, nema veze što sam svoje ISterivala, ili bar pokušavala da Uteram na tihe, naizgled neprimetne načine. Pokaže se zaguljena priroda, kad-tad,...
(...)
Ja sam, rekla bih, često nažalost, od onih koji teško menjaju svoje mišljenje. Saslušam ja lepo drugog (uvek sam bila pažljiv slušalac), odvagnem i vratim se - SVOME. I opravdanje je - hm, pa Boga mu, pa prirode mu, pa Partije mu, pa mislila sam ja o ranije već o predmetu rasprave, i smislila nešto, e leba ti, ako mi daš bolji argument, evo ti medalja, platinasta! .
________________________

Bas bi se rado sada posvadjala s tobom...

e to bi bilo epsko stvaralashtvo!

nedostaje.....zaticem sebe kako ne umem da govorim i mislim o njoj u proslom vremenu.....

@ Suzana & Milica

ne mogu nista drugo,sem da se trudim da budem najbolja sto mogu...

i shta sada da radim....a bash sam htela sa tobom da pricham....necu da te trazzim po nekim mestima....sebicno jedno....volim te....ne znam da li cu moci da ti oprostim.....

Gde su nestale moje poruke?

Primili ste obaveštenje da imate novu poruku a tu poruku sada ne vidite? Postoji samo jedan razlog: osoba koja vam je poslala poruku nije više član Romance Cafe pa su i sve poruke te osobe obrisane. Ako vam nedostaju stare poruke, to je zato što se poruke starije od 3 meseca arhiviraju.


gde se arhiviraju?! ochu da mi vratite zelenine poruke!

Priznajem - ja ovde retko svraćam. Ne zato što ne želim, već zato što ne mogu. Toliko tuge i ljubavi stanuje ovde, da mi se srce stegne...
Kada sam došla u RC obratila mi se na jedan topao, prijatan način. Nisam znala ko je, ali sam osetila da je neko poseban.
I ono što je na mene ostavilo neverovatan utisak jeste sledeće: Samo Ona je nešto osetila, prepoznala i to mi napisala. Bila sam u čudu. Kako je to mogla da vidi? Da zna? Niko, ama baš niko, sa kim sam komunicirala to nije mogao da vidi. Pitala sam: KAKO si to znala. Jedina Ti to primećuješ. Rekla mi je jednostavno da i Ona to isto nosi u sebi.
Bila mi je i ostala izuzetno draga...
Kada o njoj razmišljam uvek mi reč mila navire u misli...

...falis mi,uvek kad sam ovde...i setim se kako si gomilu gluposti koje bih procitao uspevala da izbrises samo jednim svojim postom,jednom carobnom recenicom...NIko ne pise toplo kao ti. Mislim da nikad i nece. Voleo bih da se varam.

...sanjaj...

Hari je, pričao je Tom, tada već plakao, i do kraja večere razgovarali su o Flori. Sećao se kako je taj poslednji, jezivi dan pre nego što će otići u zatvor, proveo s njom. Bila je usred još jedne od svojih kriza, zahvaćena manijom zbog koje će na kraju završiti i treći put u bolnici, ali bila je dovoljno lucidna da zna da je Hari njen otac, i da razgovara s njim koristeći smislene rečenice. Negde je bila naišla na neke statističke podatke o tome koliko se ljudi rodi i koliko ih umre svake sekunde u danu. Brojke su bile neverovatne, ali kako je Flori matematika uvek dobro išla, brzo je razdvojila iznose koje je svela na deset: deset rođenja svakih četrdeset sekundi, deset smrti na svakih pedeset i osam sekundi (ili koje su već brojke bile u pitanju). To je bila istina o svetu, rekla je svom ocu za doručkom toga jutra, i da bi usvojila tu istinu, odlučila je da čitavog dana sedeći u ligeštulu u svojoj sobi, izvikuje reči raduj se na svakih četrdeset sekundi, i reč žali na svakih pedeset i osam sekundi, i da time obeleži odlazak deset umrlih duša i proslavi dolazak deset novorođenih.

Harijevo srce je bilo puno puta slomljeno, ali sada je od njega ostala tek gomila pepela koja je zapušavala rupu u grudima. Poslednji dan na slobodi proveo je sedeći na krevetu svoje kćeri dvanaest sati i posmatrajući je kako se njiše u stolici napred-nazad i kako naizmenično izvikuje reči raduj se i žali dok posmatra veliku kazaljku budilnika kako se postojano kreće po brojčaniku sata koji joj je stajao na stočiću kraj kreveta. "Raduj se!" uzviknula bi. "Raduj se zbog onih desetoro koji su se rodili, koji će biti rođeni, koji se rađaju svakih četrdeset sekundi. Raduj se i nemoj prestati. Raduj se neprekidno jer jedno je izvesno, jedno je istina, i jedno je van svake sumnje: desetoro ljudi koji ranije nisu živeli, žive. Raduj se!"

A zatim, čvrsto stežući rukohvat stolice dok ubrzava njeno njihanje, zagledana u očeve oči, uzviknula je: "Žali! Žali za desetoro koji su nestali. Žali za onih desetoro čiji životi više ne postoje, koji otpočinju svoje putovanje po nepoznatom prostranstvu. Neprekidno žali mrtve. Žali muškarce i žene koji su bili dobri. Žali muškarce i žene koji su bili zli. Žali stare, one koje su tela izdala. Žali mlade, oni koji su otišli prerano. Žali svet koji dozvoljava smrti da nas od njega uzme. Žali!"

...
Pomisli samo kako mene nije ni bilo;
kako sam ja samu sebe izumela
samo da bi me ti voleo,
samo da bih umela
biti san tvoj o meni,
tvoj san koji me je gorko boleo.

Ili poveruj jednog dana
kako mi dusa smeta
da imam duse,
kako mi srce smeta
da te volim celim srca toplim dnom.
Pomisli kako sam ja stkana
od nadopunjavanja zivota snom.

Pomisli sve sto ti je uteha.
Poveruj kako sam ja kriva
sto u meni jos pre rodjenja,
pre detinjstva i pre mladosti
gori bolna i ziva
strast da svoje i tudje radosti
pretvaram u bol.

...
d.m.

Opet sam sredjivala CD-ove i trazila suzootpornu maskaru.Eno M.kceri i Koje,a na omotu-ona.