iz ARHIVE..........
U beznađu se energija kreće sama. Jedino tada je potpuno i samo naša i najjača, jer je vođena na najprostijim i najobičnijim nagonom. Za opstanak.
Tek tada niko je neće ni vući ni gurati, niko joj ne može ni davati ni uzimati, neće je ni paliti ni gasiti, niti ikako njome manipulisati.
Sve se odbacuje, otpada i nestaje samo od sebe.
Nestaju i grešnici i sveci, i srećnici i nesrećnici, i bogati i prosjaci, i dobri i loši.
I briše se granica živih i mrtvih. Nema je. Svi živi će biti mrtvi i svi mrtvi su bili živi, i to je sasvim u redu. Jer to su samo različite dimenzije jednog te istog sveta.
Brisanjem granice, briše se kategorija živih mrtvaca koja je iz dana u dan sve veća i brojnija. Koja se širi kao bolest. Kao poplava.
Najgluplje je biti živi mrtvac.
Ja to najbolje znam.
I ja sam bila jedna od njih. Prva. Kraljica živih mrtvaca.
Bila.
Neko ko je imao sve. Apsolutno sve. Neko ko je trepnuo, i izgubio – apsolutno sve. Neko ko nema ništa. Totalno ništa.
Neko ko je – apsolutno postojao, ko je nestao i postao – ništa.
Neko ko bi totalno nestao, da ga agonija mrcvarenja samrtnog ropca, slučajno nije odvela – u spas. U beznađe.
Sasvim slučajno.
A beznađe je puno smisla.
Tamo sam odbacila sve. I prihvatila – sve.
Pomirivši se sa svojim strahovima, suočivši se sa svojim slojevima, sjedinivši sa svojom senkom, i prihvativši sve to kao svoje – ja, uspela sam da zavirim u svoju dušu.
Da je upoznam, sprijateljim se i zavolim.
Tek tada, uspela sam da shvatim sve. Ima me i nema samo za druge. Samo kada ja to poželim. Kada ja to hoću.
Za sebe sam uvek tu.
U pitanju su samo oči. Oči dublje, čistije, prodornije. Oči koje će gledati same sebe. I svoje biće. I biti ogledalo duše. I njeni čuvari. I stražari. I vodiči. I prozori. I kapije.
U pitanju je samo – hoću li ili neću, da ih otvorim i – gledam, ili da ih zatvorim – i žmurim.
I dok žmurim, da ćutim. I dok ćutim, da uživam. Da i tada budem potpuno mirna i zadovoljna. Sama sebi dovoljna. Bez straha koliko će ta samoća potrajati. Jer, trajaće samo onoliko koliko ja to budem htela.
Samo toliko.
To je naizgled lako, a u stvari je najteža stvar na svetu.
Ja to znam.
Ja to najbolje znam.
Samo ne znam koga sada lažem. Život – da sam umrla, Smrt – da sam živa ili – samu sebe, sve to skupa.
..................................
ko je shvatio....shvatio je.........
"Немогуће мисије" у љубави...
