Nemoguca misijija...
Neprovodim vreme po forumima jer nemam sta da diskutujem a i smara me sve to..elem, pre par dana sam shvatio da bas hocu da razgovaram na ovu temu, jer sam nemogu da nadjem odgovor...pocelo je sve u osnovnoj skoli, vrlo rano, ja nisam ni malo krio da sam zaljubljen ali ona je to naravno sve odbijala, vrlo uspesno...izgleda da sam sva ta smesna odbijanja dosta ozbiljno shvatio kad sam vremenom ubedio sebe, me ima i drugih devojaka, i sve to sto sam osecao prema njom sam ubedio sebe da nepostoji, da sam sve to ja umislio...kroz srednju skolu sam prosao sa tim ubedjenjem, nesto se kao zaljubljivao ali posle 10 godina, kad pogledam na sve to, sve je to bilo samo gubljenje vremena jer isti osecaj nije postojao, ni priblizno,..u medjuvremenu sam otisao na studije van zemlje..upoznao zene iz drugih zemalja, uzivao u tom novom momentu, ali opet kad sad na to pogledam sve je to bilo jos jedno gubljenje vremena,...e sad dogodilo se i to da sam upoznao stvarno predobru devojku u medjuvremenu, i zaljubio u tu dobrotu. Proveo sam skoro 4 godine sa njom medjutim tu zadnju godinu nisam uopste uzivao. Devojka je nase gore list, roditelji su joj ziveli u blizini i ona je prirodno, osetila da joj je vreme da se uda i da se skrasi. Nisam trpeo te indirektne i direktne komentare sto od nje sto od njenih roditelja i vremenom sam prekino...voleo sam je ali ne toliko da kazem e sad cu to da uradim zbog nje, itd itd. Nije to bilo u meni. Trajalo je dugo da shvatim da nismo zajedno jer je stvarno predobra i to volim, ali, druge stvari su mi smetale. Malo pre tog finalnog raskida, susretnem se sa tom mojom prvom , neuzvracenom ljubavi...i posle svih tih godina mog ubedjenja samog sebe, neverovatno, ima to nesto u njenom pogledu, ponasanju, koji definitivno nije nikada ni izlazio iz mene nego samo bio uspesno ali lazno prekriven i potisnut. Ona je tada bila pred udajom, pricali smo o raznim tememama, vremenu i na tome je ostalo,...opet sam naterao sebe da iskuliram i potisnem sve to. Interesantno da nikada ali bas nikada, nisam mogao da se kompletno prirodno ponasam pred njom. To me je uvek ali uvek nerviralo. Elem, prosle su godina dve, ja sam u medjuvremenu upoznao novu devojku, zaljubio na prvi pogled, ustvari kao mlad majmun, proslo je 7-8 meseci veze, i vidim da to nije bas to...i sta se dogadja, shvatam zasigurno da, kao i mnoge druge stvari, shvatam sve ali vrlo kasno. U nijednu devojku nisam bio toliko zaljubljen i osecao tako nesto kao u tu prvu jer i dan danas sigurno najmanje jedanput-dvaput nedeljno pomislim na nju i shvatam da nikada u meni tako jako nista nije bilo kao moje osecanje za nju. Jednostavno u stanju sam da upijam njen pogled i njeno ponasanje...neverovatno proslo je stvarno dosta devojaka kroz moj zivot, 2-3 stvarno znacajne ali nijedna kao ta prva, nijedna. Ona je sada udata, nema jos dece, cujem se vrlo retko sa njom ali pokusvam sebe da ubedim da je kasno i da je ta raskrsnica davno iza i mene i nje, ali tvrodglav sam i po prirodi se nepredajem tako lako i zato imam teskocu da to shvatim da je iza mene i da se okrenem sadasnjosti....eto to je moja nemoguca misija oko te ljubavi...
