Romance Cafe forums

...konkretno mislim da sam najkompetentniji da pisem o tome jer znam koliko ljudi imaju predrasude...evo ja na primer sam invalid,koliko ljudi ima predrasuda prema invalidima i da li mislite da bi se mogli zaljubiti i uci u emotivnu vezu sa hendikepiranim ljudima?Ajd sad da vidimo malo iskrenosti...ne ocekujem uopste da sad svi kazete da bi ste mogli...hocu iskrene odgovore...Unapred hvala

Iskrena i prva misao...Hendikepa ima raznoraznih, ali vrlo sam cesto bila u prilici da upoznam hendikep i kod uslovno receno "zdravih i pravih" i po mom dubokom uverenju jedino je mozda "prednost" kod ovih "zdravih i pravnih" sto se isti ne uoci odmah, a kad ga uocis vec si se za*ebao...

Mozemo mi da prichamo sve i svashta, ali kada se nalazimo u situaciji, teka tada znamo kako postupamo. Iskreno, nisam imao slichnu situaciju i zaista ne znam kako bih postupio.

....ISKRENO....FIZICKI IZGLED MI JE JAKO BITAN,ALI NISTA BITNIJI OD PSIHICKOG....NE...MISLIM DA MI NE BI BIO VAZAN HENDIKEP U KOLIKO MI SE SVIDI (LICE)-LICIMER SAM PO PRIRODI....ILI TI GENETSKOM KODU ...ZAVISI I OD KOLICINE HENDIKEPA...NARAVNO DA BI ME ODVRATILO NESTO TIPA"PROSETA LI MOJA NOGA OVUDA"...ILI "OSMEHNU LI TI SE MOJE LICE NEGDE"....ALI SVE STO NIJE DRASTICNO JE OK...U TU KATEGORIJU SPADAJU GLUVI,SLEPI I HENDIKEPIRANI...(U SMISLU NEMOGUCNOSTI HODA,POD USLOVOM DA SU SVI DELOVI TU...) BIO SAM POTPUNO ISKREN...SORRY AKO TE ZABOLELO...SAM SI TRAZIO

pa posto sam imala iskustvo,moram priznati da izgled puno vazi kod ljudi.duvala je vetar a ja na bicikl i odnese mi periku koju sam nosila jer celava bila 2 god bacila bicikl da uhvatim i stal pred izlog i stavila je nazad,i onda primetim da se saobracaj zautavi se i svako mene gleda ,ali o to doba uvek sam bila nasminkana i dotrana ne kao sad.jos bolji je bilo kad sam dete nosila u dispanzer a prepuno ljudi a ona navikla da kuci sam bez perike i cupp skinula i nece da nazad a ni ljut ne smes biti jer je bolesna.no nisam znala kad ce mi izrast ali ja nisam povukla se u kucu vec bas onda najvise lutala da ne bi razmisljala o sebi

Ronjala po starim forumima... I privukao me naslov, ochekujuci neshto sasvim drugo. neke druge predrasude. A onda... Raznela me tuga, na sitne komade... Ne zamerite. Moram...

... Zzivimo zzivot, svoj, svakodnevni, zaglavljeni izmedju zzelja, nemira, ljutnji, potreba, radosti velikih i malih.Nekad veseli samo zato shto su prestale kishe. Nekad ljuti samo zato shto majica koju smo ovog jutra hteli da obuchemo nije tamo gde smo mislili da smo je ostavili. S police dohvatimo drugu, ljutnja prodje chim u ogledalu vidimo svoj odraz, popravimo frizuru, nasmeshimo se. I izadjemo, skakucuci niz stepenice, pa na ulicu...

I zagledani u sebe i svoju kucu, ne stignemo da primetimo da u kuci do nashe, u istoj ulici il' u komshiluku daljem, ima jedna dugokosa devojka, u invalidskim kolicima, shto je u topla predvecherja nekad sretnemo, u shetnji s jednom starijom gospodjom (mora da joj je to majka, liche)... Nekad se nasmeshimo, nekad brzo skrenemo pogled. I brzo, najbrzze zaboravimo. Da nas ne uznemiri. Da ne navede na razmishljanje...

... Znam, zavrshila je fakultet, jednom je prichala komshinica o tome kako ima visok prosek, poredeci je sa svojom lenjom decom...

... A ja ovog jutra mislim: kako ona nalazi svoje majice? Dopada li joj se kako joj stoje? Kako uvek ima onako urednu frizuru? Kad uveche legne (kad je iz kolica premeste u krevet), o chemu misli pre nego shto usni? Sanja li i ona da je neko samo zagrli, jako, jako? Kad chita Miku Antica, misli li i ona o garavim sokacima kojima nikad nece proci? Zabole li i nju pogledi bez osmeha? Kakvi su njeni utorci? Plashi li i nju shto ljudi sve manje imaju vremena za popodnevnu kafu? A kad joj usne utrnu od zzelje da nekog njima dodirne...?

Postidite li se i vi nekad svojih sitnih nezadovoljstava, zaboravljajuci da ih poredite sa nekim tudjim tugama, kao shto se ja ovog jutra postideh?

cile bweeeeeee...

Ubi me u pojam..ali skroz...nekako se sad osecam krivom sto sam jutros ustala srecna...I to nekako cudno srecna, kao kad te sreca onako nezasluzeno lupi u chelo onog sekunda kad otvoris oci...
A nije i da nemam razloga, malih i velikih..i nekako ih uvek nadjem i iskopam, cak i ako ih nema...

A juce sam razmisljala o predrasudama slusajuci neke statisticke podatke o tome koliko bi se njih resilo da zivot provede pored osobe zarazene virusom HIV-a. Dobro ste predpostavili, cist minimum, samo 5% ispitanika.

... Dovukoh se s posla, peshke, zakrchenim, u prashine, tezge, studente, gole trbuhe, naochari za sunce, pune kese i umorna lica isprepletenim Bulevarom... I na uglu, bash tamo gde u moj sokak skrecem, sretoh devojku. Onu istu, s pochetka ove stranice... Pred ulazom u prodavnicu, cheka majku. I... Htedoh da joj... Kako? Kako da joj objasnim shta sam i kako ovog jutra mislila?

Pa joj se nasmeshih, ulovivshi njen pogled prepoznavanja. I namignuh, pitajuci vedro, kao da to chinim svakog dana: "briga tebe za vrucinu, sheceru, a? Ti idesh u shetnjicu"... A ona, najvedrijim osmehom, s onom divnom energijom koju imaju samo oni shto ne mogu da je kao svi mi rasipaju na sve strane, uzvrati josh vedrije: "Nishta nas ne mozze sprechiti da uzzivamo u ovakvom danu".

Popravi mi dan! A volela bih da sam i ja njoj!

Godinama kao Sizif kotrljam taj kamen (razbijanje predrasuda o osbama sa invaliditetom), pošto sam profesionalno vezana za tu problematiku. Cile, to tvoje spontano obraćanje tvojoj komšinicije je i njoj ulepšalo dan, bar duplo više nego tebi. Njoj ( a i svima sličnima) je dosta sažaljenja, neophodna im je sasvim uobičajena komunikacija (komšijska, prijateljska, rodbinska, ljubavna itd.) a ti si joj tada pružila baš to. A kao i svaka pozitivna komunikacija, izazvala je zadovoljstvo kod oba sagovornika. Mislim da treba samo prevazići taj prvi otpor, koji se neminovno oseti kada si u društvu osobe sa invaliditetom bilo koje vrste, i pokušati baš takvu, laganu, uobičajenu komunikaciju i ko zna, možda se to i razvije i u poznanstvo i prijateljstvo a i ako ostane samo na nivou pozdrava opet dobro.To ti je kao i osmeh: "NE KOŠTA NIŠTA A VREDI (i daje) MNOGO"
Ljubim vas!

Fizicki hendikep ne umanjuje dusevnu vrednost osobe....mnogo su gori oni koji imaju unutrasnji hendikep.u smislu,da su neosetljivi za druge ljude i za tudje teske zivotne situacije...nemaju osecaj za prave vrednosti u zivotu....tvrdim,da fizicki hendikepirani ljudi imaju nekada mnogo vise nego oni sto su "spolja" ok,a unutra praznina...jer dusevni hendikep je najgora vrsta hendikepa...to se ne leci i ne narucuje..nema zamene a ni pomoci.