Romance Cafe forums

kada budem u 90-im zalicu za 20-im jer prodjose za 50 leta...

A pesma je moja golema: Kako majka sina imala, čuvala, ’ranila. Dan i noć samo njega gledala. Što na sina duša zaiskala, sve majka davala, a sin – bolan! Porasnaja sin. Došla snaga, mladost... Došle bašče, cveće, mesečina; Zamirisale devojke!... Sin poleteja. Sve što iskaja, sve imaja. Hatovi, puške, sablje, žene. Koju devojku nije pogledaja, samo njojne kose neje zamrsija i usta celivaja. Nijedna mu ne odreče, nijedna ga ne prevari; a on sve gi celivaja, sve varaja i - bolan, bolan bija. Bolan otkako se rodija. – To sam ja!... Pa od t’j bol, jad – dert li je, prokletija li neka - eve na nogu ginem. Idem, pijem, lutam po mejane, dert da zaboravim, s’n da me uvati. A s’n_me ne vaća. Zemlja me pije... Noć me pije... Mesečina me pije... Ništa mi nije, zdrav sam, a – bolan! Bolan od samoga sebe. Bolan što sam živ. Otkako sam na svet progledaja, od t’g sam još bolan. Eh, deca, deca slatka! Pojte! Puštite glas. Ali čist glas! Iskam da slušam vaš mlad, sladak, čist glas. Zašto moje se je srce iskubalo, snaga raskomatala, ostarela... Žalno, teško da mi pojete!

Devet godina minaše, džanum,

otkako tebe ne videh;

idi si pitaj majka ti,

da li te dava za mene.

– Majku si nesam pitala,

ali sam lošo slušala,

tatko na majku zboreše:

„devet još ćeri da imam,

nijednu Mitki ne davam,

jerbo je Mitka bekrija,

on pije vino kajmakli,

a i rakiju prvenac,

na vino vadi noževi

a na rakiju pištolji”.

moje detinjstvo su obelezile sankcije ,ubistava,ratovi i nemastine...
Trudim se da zaboravim svoju mladost!

Devojčice od 30. javite se kad stignete do 50. da vidimo na šta i za šta ćete tada biti

Dodju mi tako dani kad se sa nakom slatkom setom setim svog detinjstva.
Dana kada sam bila bezbrizha u okruzhenju svojih roditelja.

Moj otac... krupan naochit chovek, ozbiljna lica. Uvek u poslu...skoro da nikada nije odmarao i imao vremena za bacanje. Za njega je uvek bilo neshto za uraditi.

Odgajao nas je jako strogo, nikada tukao, a kada je bilo neophodno smiriti nas, bio je dovoljan samo jedan njegov namrgodjen pogled i mi bi bile manje od "makovog zrna", i svi su se divili kako on ima divnu decu.. a kako samo slushaju! Jok i ne...da su umeli da prochitaju taj pogled.. slushali bi i oni!
Mada, njegovih batina se zaista ne secam.. za razliku od maminih koja nas je kao decu "lemala" samo tako.
... sada se rado setim njene jurnjave varljachom za nama oko trpezariskog stola i psovke kroz osmeh "stanite majku li vam vashu! A mi kroz kikot zastanemo samo da bi videle na koju ce to ona stranu da okrene sledeci krug. Umela je ona i da nas poshalje po kazni, da beremo "prutice" od vrbe koja nam je rasla ispod kuce.... (svaka za sebe svog Mirka), a nas dve... ne umejuci da se odluchimo dal` tanji ili deblji ...
dobijale na vremenu dok je ne prodje bes, pa prutici ostanu za neku novu kaznu, ili ona jednostavno zaboravi na njih, pa im se nekim chudom zagubi trag.

Dok bi nas mama chuvala i tudila se da nas lepo vaspitava, tata je radio...
provodio dane i dane na putu u uzavreloj karoseriji nekog njegovog "crvenog" kamiona koji nam je kasnije svima prirastao srcu. Ma, ne samo nama, vec i komshijama i svim prijateljima...
jer je to bio kamion koji niko nikada nije mogao da omashi kada bi ishao na more za Crnu Goru...
svu su znali da bar jednom moraju da nalete na njega i kao da zbog toga i jesu ishli na more...
da bi sreli tatin "crveni" kamion.. jbt kao da je srecu delio.I svi kada bi se vracali sa tog mora..
umesto da iznose svoje impresije o divnom godishnjem odmoru... prichaju kako su tu i tu,
na nekoj od krivina kod Zlatibora ili gde vec... sreli... shta drugo nego tatin "crveni kamion"
koji im ablenduje! Uh dozhivljaja!

I dok bi tako on bio negde na putu za Makedoniju, Sloveniju ili pak Crnu Goru... daleko od nas,
tamo neki nepoznati ljudi dolazili su i rushili ono malo kuce koju su moji roditelji gradili sa mnogo muke i truda... i onda... zabrinuta mama, sa decom provodi noc, u sobi bez zidova, ali sa divnim zvezdanim nebom... tako lepe zvezde su samo tada mogle da se vide... (eh..posle toga su valjda i izmislili one florescentne zvezdice za plafon, shto nama da bude bolje!)

Oko nas rushevina,ali... sve ce biti ok, jer tata uskoro dolazi, tata ima reshenje za sve!

Eh, kako mi danas ponekad nedostaje taj divni osecaj zashticenosti... ochev zagrljaj...
njegove divne tople ruke oko mene, moja glava na njegovim grudima i glas... "ne birini sine..sve ce biti dobro!"

jooooj e ne znam ja nekako uvek sa setom gledam na sve to...mislim nemam pojma zhao mi bilo je bash cool...obelezhilo hhhhm lets see...pa ne znam u pochetku smo se igrali samo u dvorishtu zgrade tu smo bili pod budnim okom brizhnih majki to sa 5-6...posle smo pocheli tu do bedema nekih 100m od zgrade ima neka livadica tu smo igrali trte i fudbala i kojechega...ma igrali smo se po ceo dan...nije nas bilo puno mozhda 5-6 priblizhnih godina ostalo sve stariji...al je bilo zaista zabavno...kasnije smo vetj pocheli da pravimo gluposti...recimo krali smo slichice tu u fabrici gde su se proizvodile...slichice one fudbaleri i to...pa smo recimo krali prazne flashe od koka kole ispred kafana pa prodavali onim diskontima koji to otqpljuju tu su nas nahvatali kerovi pa smo bili svi u supu sa nepunih 13god hehehe...od tad ih mrzim nek im psi kosti po livadi raznose!...posle smo krenuli u grad ono kao idemo na pivo heee...al shta mi je obelezhilo detinjstvo ne znam ne mogu stavim prst na to...sve je obelezhilo mozhda reka ponajvishe blizu mi je reka pa smo zaista celo leto provodili na njoj...

... Nanu mu naninu, bash. Ne znam da l' lazzem sebe, verujuci da mi je sad najbolje, da ne zzalim za proshlim danima, da nikad ne pozzelim da se vratim u ono doba. Ne znam. A bice.... Ma, lazzem, garant. Lazzem jer mi se deshava da ulovim sebe kako naglas kazzem: kako, bre, ne umem vishe onako da sanjam i mashtam?

... A ne znam... Je l' mi bio zanimljiviji i zzivlji svet na onoj velikoj livadi iza nashe kuce, na kojoj smo provodili dane nas 15-ak istih godina... Uchili jedni od drugih da igramo i da igre izmishljamo. Zzalili shto Sandokan ne mozze da nadje Marijanu . Zajedljivo i zlurado se smejali nastavnici iz hemije shto je u laboratoriji pregorela novu haljinu. Takmichili se ko najdalje i najjache mozze da baci loptu i istera vazduh protivniku kad igramo "izmedju dve vatre". Plakali zajedno kad je Jastreb iz "Kapelskih kresova" poginuo na mostu. Uveche, na samom pochetku shkolske godine, obrali jabuku u dvorishtu uchitelja Dushka, pa posle u shkolu ishli zaobilaznim putevima chitava dva meseca ...

Ili onaj moj, unutrashnji svet, skriven u coshku nashe dechje sobe, izmedju ladice s hiljadu meni vazznih sitnica u njoj i kreveta na koji se oslonim o jastuk i pishem il' chitam, krijuci baterijsku lampu u staroj, zaboravljenoj vazi (moja je mama brinula da cu "pokvariti ochi" chitajuci i ono shto nije obavezno za shkolu )

... Ne znam. Ne mogu da se odluchim. Ali kad pomislim na zzal za mladoshcu, pomislim prvo na ta svoja samotna predvecherja (vreme koje smo morali da provodimo u kucama, dok se ne zavrshi vechera, ochekujuci zvizzduk kao znak da je vreme da istrchimo do chika-Radetove kapije, da josh malo tjutjorimo). Ta predvecherja. Ti kratki i u mojoj glavi burni trenuci "obrade" svega prozzivljenog, vidjenog, dosanjanog... Nikad kao tada nisam bila sigurna da je svet izvan mene dobar, veliki, da se i svet meni raduje i nada kao i ja njemu. E, to. Zzao mi shto u to vishe ne verujem onako sigurno, naivno, vedro.

A inache ne zzalim. I dobro mi je. I ako, tako mi i treba

ne zalim....
ako zalim za necim to je sto u odredjenim situacijama nisam pokazala vise petlje i sto sam dozvoljavala da mi mnogo sto-sta vezuje krila...
mladost ko mladost....ne mislim o tome previse....
detinjstvo pamtim po vrucem hlebu po kome je namazan debeo sloj kajmaka...po hladu neke kajsije...po gomili drugih ,za druge nebitnih,sitnica...
mene ne vezuju slike...mene vezuju mirisi.....