Romance Cafe forums

sta je to ?

bezbriga. igra. bas detinjstvo. ja sam ga, ili mi smo ga tada zaista imali.

...o lepetima...

...kad sam bio klinac, leti bih pecao u potoku koji protice ispod moje kuce...bilo je tu krkusa i cikova, i poneki klen...odavno je vec presusio, ali to je neka druga prica...ono sto je ostalo su jasenovi, duz celog korita. Nekada davno, ispod njihovih krosanja, cuteci i gledajuci u plovak vezan na leskov shtap (da, oni su bili najboljeg kvaliteta ), postao sam svestan lepeta krila. Verovatno ste svi videli gugutku kako polece, ili goluba u parku - to je prilicno glasan zvuk dok krila udaraju jedno u drugo kad ptica polece. E, divlji golub to radi drugacije. Divlji golubovi (ili grivnasi) su ptice krupnije od domacih, sivkastoplave boje sa belom ogrlicom oko vrata. Prakticno su nevidljivi, i prvi znak njihovog prisustva je tiho sustanje vazduha, nesto kao kad ostricom zasecete vazduh, ali manje zvizdece. Lepet krila divljeg goluba. Muzika za usi. Jedva cujna, tajanstvena, podsecajuca na sume koje su nekada bile mnogo gusce, na vodu koja je bila bistrija i hladnija, na iskonske zvuke prirode kojih je danas sve manje i manje.

Pored moje kuce, jos ih ima.

Moje detinjstvo su obelezili vozovi...Odrastao sam pored njih...Pedeset metara od stanice sa 30 koloseka...U svakom trenutku je tu bilo preko 40 kompozicija vagona...Retko kad manje...Ranzirna stanica...Zasto tad nisam znao nesto sto sada znam...Jbg....

kakva zal.....
nema se vremena za zal, ziveti se mora jos!

Ognuno sta solo sul cuor della terra
Trafitto da un raggio di sole:
ed è subito sera.
S.Q. (nobel prize one!)

Postoji li mesto na ovom svetu gde vas uspomene razapinju? Za mene, to je stara kuca moje bake. Veceras sam opet bio tamo.

Ne znam kako da opisem osecaj koji izaziva ponovni dolazak pred trem, i otvaranje male, drvene kapijice, i pogled na uske prozore okovane gvozdjem kroz koje sam se kao klinac provlacio (dok mi glava nije postala prevelika za tako nesto )...ta kuca je bila moja oaza mira, uvek kada bih se naljutio na kevu bezao sam kod nane, i znao sam da me tamo ceka topla ruka, i topao pogled, i topla soba, i razumevanje...i moj krevet, i gomila Politikinih zabavnika koje je teca uredno odvajao svake nedelje i donosio kada bi teta i on dosli iz Bgd-a..i secam se kako sam ih cekao, slusajuci lavez Lokija, on je znao da prepozna zvuk bube dok je jos bila kilometrima daleko...i secam se tresanja koje sam jeo na tom istom krevetu, i secam se grozdja, i secam se svih onih narandzi koje bi teta donosila, a moja baka ih je odvajala na stranu i kasnije davala meni...

...Boze, koliko mi samo nedostaje to malo, debelo stvorenje...vreme ne leci sve, to je sigurno...mozemo mi da bezimo, i da se sklanjamo, ali senke su tu, cekaju na nas, na svoj trenutak...na trenutak kada nam zauzmu srce, i kada ponovo postanemo svesni praznine koja je u njemu i koja se nece popuniti, nikada vise...

...ne znam da li je neophodno proliti suzu za svaki osmeh koji nam se desio...ne znam nacin da zaustavim lavinu svih prelepih uspomena koje se sruce na mene kad odem tamo...i koje pocnu da balansiraju na tankoj ivici koja prelazi u bol, bol zbog svesti da je sve nestalo...balans ili ravnoteza...ne znam kako bih to nazvao, ali mi se uopste ne svidja osecaj da su od kuce mog detinjstva, najtoplije, ostali hladni zidovi...mozda je tu i senka bica koje sam najdublje voleo, ali ja je ne mogu videti...nikada vise,da...barem u ovom svetu.

Pre nekoliko dana bila sam na jednoj sahrani u rodnom mestu moga oca.
Nisam imala snage da pešačim do kuće, pa sam ih sačekala na groblju. Četvorica ljudi kopaju raku. Jedan me pozove: Nemoj da sediš na putu, ne valja se dođi ovde... Da mi neki karton i najlon i ja sednem na betonsku ivicu... Reč po reč, prepoznamo se mi... Jedan kaže: ja se sećam tebe kad' si bila mala...
Dolazili ste za raspust i mi smo se igrali... jedva smo čekali kada ćete vas dve da dođete. Ja ga nešto gledam, mislim teško da smo ti i ja bili deca u isto vreme, nekako mi dođe ko neki mator čovek, ali dobro... Kako i da me se ne seti, kada sam se uvek gurala da budem kolovodja... I svi nešto pominju to vreme... a meni lepo da bacim pogled po onim predelima koji su me činili nekada srećnom... Gledam i želim da mi ta slika ostane dugo u očima, jer sve nešto imam utisak da će dosta vremena proći dok ne dođem opet...

ostajte ovde !!!!

... sunce tudjeg neba netje vas grejat` ko shto ovo greje

ovde su sve koske ..... pardon KOSTI (Bože mi oprosti )

naravno, SFRJ..kao detetu mi je malo toga nedostajalo.bas smo imali sansu da budemo klinci cija je jedina muka bila obavezan sistematski pregled sa vakcinisanjem i povremenom posetom zubaru. mi smo se bre zajebavali, pravili *ranja, tukli, tapkali, igrali klikere, stipali drugagice, vecinom bili sportisti, u skolama jedni drugima pomagali, zajedno dobijali ukore..ma mi smo se voleli. politika ? nasilje ? nema para ? egzistencija ? bombardovanje ? naoruzani klinci ? napumpane devojcice ?..a sta je to`?..