Romance Cafe forums

... da , nekad` su ulice bile bezbedne, ali kao deca nismo smeli da ostanemo do kasno napolju... danashnji klinci mogu dokle hoce, a ulice su daleko od bezbednih...

paradox?

ili mozhda nije

... jer, mozhda ulice bash zato nisu bezbedne

Moje sestre su obelezile moje detinjstvo (bogami, to rade i dan-danas) na najtopliji moguci nacin...obelezile su ga ususkanoscu i paznjom...ponekad mi se cini da su preterivale u tome...ponekad mi se cini da preteruju u tome...ponekad mi se cini da ce tako i nastaviti...

...ali znam da zbog njih nikada necu moci da budem grub i nevaspitan prema zenama...verovatno su mi svojim ponasanjem (nesvesno, naravno) ugradile cip koji me jednostavno sprecava da ne postujem dame koje su necije seke ili kcerke, nebitno...zahvalan sam im zbog toga, jako...

...belio se dabogda...


Ne putujem busom na kracim relacijama vec godinama, i potpuno sam zaboravio na sve ono shto nosi korishcenje tog prevoza...od smrada benzina, do praznih ili punih kofa, kotarica, zavezljaja i najrazlichitijih vrsta pricha...

...e, sinoc sam se vracao busom kuci, i dve bake su veselo chavrljale na sedishtima ispred moga, pa sam, hteo - ne hteo, morao da ih slusham. U jednom trenutku, prepoznavshi zenu koju nije videla godinama., jedna od njih kaze: "Ju, to je ona, belila se dabogda!"...

...izraz me momentalno prenese u vreme pre skoro 30 godina, kada sam ga poslednji put chuo...

...u kucu gde sam proveo najvishe vremena posle moje, kod mojih komshija Zoce i Gileta...kad smo bili klinci, njihova pokojna baka je imala obichaj da nam govori to isto, vrlo chesto...i opet je se setim, bila je sva malecna (a u to vreme i ja sam bio takav, mogu da zamislim kako bi mi tek izgledala danas), i mirisala je na dunje, uglavnom, i uvek ih je drzala na ormaru, da bi mirisale, i mogli smo da ih smazemo tek kada bi postale slatko od dunja...moja keva mi je mnogo kasnije isprichala da je gomilu puta dolazila da me odvuche kuci jer bismo, igrajuci se, izgubili pojam o vremenu, ali ju je baka Desanka redovno vracala rechima: "Ja pazim na njih". I pazila nas je, stvarno, ali onako tiho i nenametljivo, imajuci poverenja u nas kao njenu pametnu dechicu...


...i tako sam se, kroz neobicni izraz koji je jedino ona koristila, podsetio koliko malih stvari spava utkano u nama nashim detinjstvom, i, prekrivene naslagama godina, chekaju na svojih 5 minuta...da nam donesu osmeh na lice i secanje na vreme apsolutne srece...

moje detinjstvo...predivno....mirno......uvek zavucena u knjige, ucenje, pravljenje svih moguci i nemogucih albuma, moj brat kojeg sam obozavala i koji mi je uvek pravio drusvo, sedeljke sa drugaricama i drugarima, kafe u izobilju dok se trtlja...odlasci porodicni na more uvek isto hvar... kd babe i dede na svez planinski vazduh...predivna secanja...

ne bih ga zvala zal za mladoscu...jednostavno predivna secanja..

Eeeeeh , detinjstvo...
Prvo što mi je palo na pamet je onaj stari zeleni dvosed i moj tata na njemu. Ja u tatinom krilu i neizbežna priča...
- A kako si se ti igrao kad si bio mali?
- A od čega se pravi knjiga?
- A kako....
I mali milon sičnih detinjih pitanja. I neopisivo strpljenje mog tatonje da odgovori na svako. A onda mu donesem knjigu, pa mi čita, a ja po sličicama pratim radnju pričice....

Dečija soba, brat i ja u njoj. Iznad mog kreveta posteri Crvene zvezde, a iznad njegovog posteri Partizana I brkovi docrtani ključnim igračima, ali nikada hemijskom ili flomasterom. Uvek samo grafitnom olovkom, da može da se obriše. Dečija posla....

Uveče, kada dodje vreme za spavanje, poskidamo ćebad sa kreveta, neki put savijemo, neki put i ne... Taman legnemo, kad evo ga deda...Uzme ćebe po ćebe, pa umota u "frulicu", pa stavi do zida... ako se deca noću naslone na zid, da se ne prehlade.... ... a onda uzme stolicu, pa sedne na sred sobe, na istom rastojanju od brata i mene... pa počne... O Kraljeviću Marku i onoj vili, kako joj beše ime? O njegovom kučetu Gari, koje je oteralo medveda na drvo i nije mu dalo da sidje sve dok nije obećao da neće da dira nikoga.... i mnoge druge priče... umeo je da nam priča i satima... eh, deda.... kako mi samo nedostaješ.....

Leti smo se u dvorištu igrali "bogataša". Iza kuće, počupali smo svu travu i tamo pravili svako svoj ranč... Imali smo neke male plastične kućice, pa uzmemo bratove autiće, počupamo baki šimšir i drugo bilje, da napravimo park... čak smo i bazene imali... napravimo kao malo udubljenje u zemlji, pa ga obojimo plavom vodenom bojom, i to je bazen....

A nedeljom... eh, ta nedelja... tata je išao na pijacu, po potrepštine... jedna od osnovnih namirnica koje je donosio bilo je cveće za mamu... i klikeri, mastersi, lutkice, šnalice, mašnice, autići... kako kad za dva mala indijanca....

A leti,u sezoni, po tri nedelje sa mamom na moru... bilo nekada preko sindikata... eh...

Kakav crni žal za mladošću... to su tako slatka sećanja......

Shto ne pokushate da budete malo manji bukvalisti i ne prochitate josh neshto osim naslova (koji je napisan iz razloga koji ne bih objashnjavao, nije ni vazno)?



Znachi, neka akcenat slobodno bude na pitanju ispod njega...

Ne mogu da verujem.... pa zaboravila sam da spomenem ono što je zaista obeležilo moje detinjstvo
Pecanje... sa tatom eeeeeeeeh, kad se toga setim....
Učio me kako da zabacim... kako da vrtim mašinicu... kad da trznem kada zagrize na plovak....

Pecala sam svašta... i tatin džemper, i dalekovod, i granje iza mene...
...ali naučih...

Priznajem, brat me je pretekao. Možda i zato što sam batalila to... a on nastavio...
Ono što nikada nisam uspela da naučim je kako da "vozim" varalicu...
Eh, lepa vremena...

... a shta nije u redu sa naslovom?

ma procitala ja ono ispod...zato sam ti i odgovorila ...

inace da sam bila procitala samo naslov ne bih nista napisala...

Отац је ноћи проводио у свом свету боја.Сликао је до касних сати у којима сам ја побеђивала саму себе у покушајима да не заспим.Да останем што дуже уз њега.Можда ме је и сама интуиција нагонила на такве подвиге,шаљући ми тајне сигнале да нећемо путањом дуго осликавати живот заједно?!Од тада је ноћ моја "највернија сапутница"....
Будиле су ме гугутке и за сва времена уткале у моје биће звук јединствене рапсодије да,где год да сам била и где год да јесам" разговор "гугутки или песма...увек може и чини ме срећном.Искрено...
Пролећа су доносила мирисе ђурђевка и нарциса,само је тада било више грленог смеха којима су се писали дани.
Тада...у раним годинама,научих од свог оца да ни једна јабука није иста са другом и да ни један човек нема исту боју смеха.Ни године живота исте нису,а ни наши погледи на њих.Млади смо све док се сећамо како смо "знали"бивати млађим. Све док срце памти и успоменама мери време.