Romance Cafe forums

... ...

ne berem ih ali brojim... znate ono, 9 noci po 9 zvezda, i ispunice se zhelja...
(9 noci u neprekidnom nizu)

btw, josh uvek, nisam prevazishla bajke...

Ne znam kada je to počelo, ali traje i trajaće dok sam živa. Maštam.
Maštam uvek.
Uspavljujem se tako što maštam o nečemu. Režiram neke priče u svojoj glavi. Obične. Nema tu glamura, dalekih putovanja, egzotike... ima samo detalja, sitnica, svakodnevice... Kada bi mi to oduzeli, nestao bi deo mene

Imam krug ljudi (a baš takve volim) pored kojih podetinjim. Otkačimo se skroz. Lupamo, smejemo se, glupiramo.
I to sam negde ja. Onda, u neko drugo doba dana, nabacim masku ozbiljen osobe i idem kroz život. Malo ko to zna.
Ali znaju neki i to mi je dovoljno

.............................................................

Dolazila je bacajući samu sebe, kao kletvu.
Na sve. I na svakog.
Izgladnela, svirepa, snažna … i odvažna.
Sa prvim fijukom vetra … kojim će, kao snažnim udarcem korbača … polomiti noge Suncu.
I naterati ga – da klekne.

U tom polumraku, moći će da se spusti, tiho … i neprimetno,
Kao lepljiva, gusta, crna magla, pod kojom će, spretnošću čarobnice pod velom … sprovesti svoj plan – u delo.
Oglasila bi se tek prvim lelecima, umesto petlova.
Zaorila kao bolni plač … i dugo odzvanjala zlosutnim ehom, poput sablasnih zvukova … sa nekih dalekih zvonika, svih Crkava sveta.

Pojavljivala se drsko.
I bahato.
Kao lopov koji zna da nikada neće biti uhvaćen.
Kao ubica koji se svake godine vraća na mesto nesreće … i likuje … jer zna da će opet odatle otići – nekažnjen.
Kao šakal koji bez milosti, grabeći otima , kida i mrcvari svoj plen,
zavijajući u tugu, u bol, u crno … sve čega se dotakne.

Te godine, imala je narav monstruma.
Nezasitog, krvoločnog čudovišta. Opasnog … surovog … i neumoljivog.
Spremna i odlučna da ošine svakog, snopom svojih bičeva. U prolazu. Sa razlogom ili bez njega.
Baš svakog na koga naiđe.
Do krvi. Do kosti.
Do same srži.
To je dušmanin koji ne postavlja pitanja, ne bira i ne pravi razliku.
Sve je trpeza … i na trpezi je sve.
Neće se ta kuja ustezati, da svojim trulim, prljavim rukama zgrabi i otme dete .. iz naručja … majci.
Bez treptaja će iskidati, ako poželi i dušu … u sred utrobe.
Iščupaće, ako joj se prohte … i izvući, dah iz pluća - kroz nozdrve.
Kao besna, ranjena zver, koja gleda da na putu do svog brloga, u njega odvuče što više zaliha hrane,
za dugu i hladnu zimu … koja sledi.
Kao mačem probodena aždaja, po sred srca, koja se u ropcu, u padu, uz zaglušujuće krike – poput grmljavine,svojim dugačkim bodljikavim repom, teškim kao malj,
trudi … da napravi što veću štetu. I što više zla.
Gledajući da za sobom ne ostavi baš ništa,
… osim pustoši.

Tek tada bi odlazila. Sita. Istrošena. I sama iscrpljena.
Vukući se kao gluva, poluslepa kučka. Tegleći po blatu sebe i za sobom svoj truli, prljavi, pocepani, teški crni plašt.
Sa plenom.
Sa džepovima punim opljačkanih boja, nektara i mirisa.
Sa ušima, k’o kavezima, punim pokradenih pesama … slavuja i cvrčaka.
Sa očima punim truleži od gomila pokidanog, uvenulog, već polutrulog cveća … i suvog , davno opalog lišća.
Sa nabreklim mišicama kao naduvenim truplima lešina, koje samo što ne puknu … od naraslih oblaka, punih crnih kiša.
Koje će, čim joj istanjena, stara i slaba koža popuca, pustiti kao jata slepih miševa, da prekriju celo nebo.
Da se tamo kao cisterne smrtonosnog otpada, otvore i odatle svojim sadržajem obruše na celu planetu. Na ostavljenu prljavštinu I u pohodu zaboravljene, neobrisane tragove.
Da ih zametne.
Otići će … sa naručjem, punim otetih duša.
Zadovoljna. Nasmejana. Mirna i pomirena. Na samrti.
I u tom, zadnjem izdisaju, uz pobednički urlik, otvoriće zemlju – kao kapiju … I ustima velikim kao ponor - sve to progutati.
I nestati.

Bila je to … TA jesen … TE godine.
Pozna. Nikad poznija.
Nikad crnja. Nikad duža. Nikad teža. Nikad sumornija.
___________________________
Od tada ne spavam ... i ne sanjam ...!
Ili bar ne znam ... kada sam budna ... kada spavam,
kada ...

Od tada padam,
… licem okrenutim gore … ka nebu.
I dok vidim te male sjajne tačkice, znaću …
ne to – da sam živa,

ma ne to,

nego … da ću, do’ god sam živa - mrzeti jesen.

Što mi je tek tako, tada, tu "granicu" prešla.
i Obrisala .
I ........... Zbrisala.


Bitch !

Eh tko bi znao pravi odgovor...samo na jedno pitanje, makar jedan odgovor bio bih mi sada dovoljan,nekada sam i ja mastao, stajao na kisi mokar do koze, dodirivao zvezde, stajao na ledu, dodirivao zvezde, bio sam medju zvezdama, imao sam osecaj, mogu sve, bas sve, ne postoji stvar u zivotu koju ne mozes uciniti, pa cak i zvezde da dohvatiti,nije bilo potrebno sanjati ih, tu su, sve je bilo kao u snu. Kako je zivot lep...
Nesto se promenilo, zvezde su postale toliko daleko, jedva ih vidim, nestale su moje zvezde i jedan deo mene je nestao sa njima... eh da mogu da vratim dane,mesece, godine, pa kako sada da zivim bez mojih zvezda, dok ih ne izgubis ni ne znas da si ih imao, da si ih dodirivao, da si bio medju njima...
E...da mogu da vratim vreme, da budem ponovo onaj klinac kome nista ne smeta, ni kisa, ni zima, ni vetar, koji ima svu ljubav sveta, i koji je toliko velik, dodiruje zvezde, sanja najlepse snove...voli sve sto se voleti moze.
Bar... do mogu to i da sanjam...voleo bih!
Zivot je surov ... dok to ne osetis, zivi ga najbolje sto mozes,zvezde su tu, dovoljno si visok da ih diras, samo zivi, zivi, zivi, zvezde su tu, ne daj im da odu, drzi ih cvrsto

Da ...
Jos uvek ih berem ...
Dok me srce sluzi ...

Sa 6 god. brao komshijske krushke.
Dobio batine.
Od tada ne berem vishe.
Kupim na pijaci.

Iza ujakove kuće postojao je veliki žbun crvenih ribizli. Leti smo jednu nedelju provodili kod ujaka. Onog trenutka kada smo ulazili u dvorište trčala sam do tih ribizli. Bila klinka, imala ne više od 7 godina i nosila neke šarene haljinice. Svi su mislili da nešto posebno volim ovo voće. A meni ono nije bilo nekog naročitog ukusa. Više mi je bilo zanimljivo branje tih sitnih bobica, malih, crvenih, pomalo kiselih, koje sam jela plašeći se da ne uprljam tu svoju 'toaletu'.
Oni su sedelu u kući, pričali kako smo putovali, pili kafu, hladnu izvorsku vodu posluženu obavezno uz kocke šećera i pričali kako to baš posebno prija. I čudili se što mene toliko dugo nema.
A ja sam uživala sama, pored tog žbuna, kao da sam u nekom drugom svetu.

Eh, da mogu da se samo malo vratim tu...