Romance Cafe forums

Ekspres za sever

Možda niko nije umeo da te želi ovako
kao ja noćas.

Tvoje ruke bele kao samoća.
Tvoja bedra sa ukusom platna i voća.
Tvoj malo šuštavi glas.

Sa nosom dečačkim prilepljenim
uz okno vagona,

nejasan samom sebi
kao oproštajno pismo padavičara,

i cudno uznemiren toplinom
kao razmažen pas,

putujem, evo, putujem
da natrpam u glavu još neslućene predele,
da drveću poželim najlepšu laku noć
na svetu,

da se vrtim kao lišće,
kao vetar po travnjacima,
kao zvezde i ptice.

Da malo nemam plan.

Da imitiram klavijature,
liftove
i okean.

Da zaboravim ruku na tvom struku.
I lice uz tvoje lice.

Miroslav Antić

Bezimena

Poveriću ti jednu tajnu Vreme si ti
Vreme je žena Ono oseća
Potrebu da mu se udvara i da se klekne
Pred njegove noge као kad se haljina raširi
Vreme je kao kosa beskrajna
Očešljana
Ogledalo koje dah zamućije i dah razbistrava
Vreme si ti koje spava u zoru kada se budi
I kao nož si koji prolazi kroz moje grlo
Oh što ne mogu da iskažem tu neprolaznu moru vremena
I najgore je što je želja beskrajna i neispunjena
Ta žeđ oka kad ti koračaš po odaji
Ja znam da ne treba razbijati čaroliju
Mnogo je gore nego da te osetim stranom
Da bežiš sa mislima izvan nas
I srcem već u nekom drugom veku
Bože moj kako su reči teške A ustvari jeste to
Moja ljubav iznad zadovoljstva
Moja ljubav van domašaja današnjeg udarca
Ti koja kucaš na moju slepoočnicu kao časovnik
I ako ti nedišeš gušim se
I po mojoj puti kolebaš se i zastaješ svojim stopalom
Veliku tajnu hoću da ti kažem Svaka reč
Na mojoj usni sirotica je koja prosi
Jednu sitnicu za tvoje ruke stvarčicu koja tami pod tvojim pogledom
I zato ja kažem tako često da te volim
U nedostatku dovoljno jasnog kristala izraza kojiu bi ti stavila sebi oko vrata
Ne vređaj se zbog mog prostačkog govora
Prosta je voda koja izaziva taj neprijatni šum u vatri
Reći ću ti veliku tajnu Ja ne znam
Da govorim o vremenu koje na tebe liči
Ja ne znam da govorim o tebi i ja se pravim
Kao oni koji vrlo dugo na peronu stanice
Mašu rukom pošto su vozovi otišli
Šaka se smiruje tek pod novim teretom suza
Hoću da ti kažem veliku tajnu Bojim se za tebe
Bojim se onoga što te prati večerom ka prozorima
I gestove koje ti činiš od reči koje se ne izgovaraju
Bojim se vremena brzog i laganog bojim se za tebe
Hoću da ti kažem veliku tajnu Zatvori sva vrata
Lakše je umreti nego voleti
Zato ja sebe mučim životom
Ljubavi moja.

Luis Aragon

Jedra

Bogat sam.Imam oči.Ruke.
I pune dzepove dobrih reči.

Proći ću noćas kroz sve luke
brodove stare da izlečim.

Zubate kotve da odvalim.
Rumenom pesmom da plane mrak.

Da za plovidbe svi signali
u pravcu svitanja dadu znak.

Postoje nekakva bela vremena
kad prva mladost u oko kane.

To je ta lepa praznina mene
u koju ceo svet može da stane.

Sa jednom smedjom,toplom vešću
usne će obalom da mi odu.

Limune zrele s neba natrešću
u tamnu gorku vodu.

Za mnom će vetar, kad me sretne,
mrmljati neki osmeh nov.


Krišom ću svima da podmetnem
pomalo svog srca pod krov.

Zorom će okolo cveće radjati
gde god sam iz krošnji visine pio.

I još će dugo ljudi pogadjati
i neće znati ko je to bio.


Miroslav Mika Antić

Pijanstvo


Ne marim da pijem, al` sam pijan cesto

U graji, bez druga, sam, kraj pune case,

Zaboravim zemlju, zaboravim mesto

Na kome se jadi i poroci zbrase.



Ne marim da pijem.Al` kad pridje tako

Svet mojih radosti, umoran, i moli

Za mir, za spasenje, za smrt ili pak`o

Ja se svemu smejem pa me sve i boli.



I pritisne ocaj, sam, bez moje volje,

Ceo jedan zivot, i njime se krece,

Uzvik ga prolama..”Nece biti bolje,

Nikad, nikad bolje, nikad biti nece”.





I ja zalim sebe.Meni nije dano

Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,

Oci plave,tople kao leto rano,

Zivot u svetlosti bez mraka i studi.



I zeleci da se zaklonim od srama

Pijem, i zazelim da sam pijan dovek,

Tad ne vidim porok, drustvo gde je cama,

Tad ne vidim ni stid sto sam i ja covek.


Dis

In the back of my mind, all I feel is mistrust, in the back of my mind, all I see is the dirt, segregation of thoughts, ideals turning to dust.

Where some houses once stood, stands a man with a gun, in some neighbourhood, a father hangs up his son, in the back of my mind.

Don't think I'd have stayed just for one more day, it seems so much like home, no room to go astray, don't think I could watch - with mindless, empty tasks, intake moving in, forced to walk a lonely path.

Pictures all around, of how good a life should be, a model for the rest, that bred insecurity, I walked a jagged line and then came back for more, it's always in my mind, an institution with no law.


I can see a thousand wills just bending in the night. And all the pretty faces painted grey to match the sky, from a distance seeing friends just washed up on the shore, a picture in my mind of what's to come before the storm.

In time, we don't belong in our own lifetime.

ian curtis

Hemisfera u kosi

Dopusti mi da udišem dugo ,dugo,
miris tvojih kosa,
da uronim u njih svoje lice
kao što žedan uranja glavu u vodu izvora
i da mašem njima
kao mirišljavom maramicom
istresajući iz njih uspomene.
Kad bi samo mogla znati šta sve vidim
šta sve osećam
šta sve čujem u tvojim kosama
moja duša lebdi na mirisima
kao što duša drugih lebdi na muzici.
Tvoje kose kriju ceo jedan svet
pun jedara i jarbola,
u njima leže velika mora
čiji me monsuni nose prema
blaženim podnebljima
gde je prostor plavetniji i dublji
gde je vazduh mirišljav
od plodova lišća i ljudske puti
U okeanu tvojih kosa
nazirem luku
punu tužnih pesama
krepkih ljudi
svih nacija
lađa svih oblika
koje ocrtavaju svoju tananu složenu arhitekturu
na beskrajnom nebu
gde počiva večna toplota.
U milovanju tvojih kosa
ponovo nalazim malaksalu tugu
dugih časova
provedenih na divanu
u kabini neke lepe lađe
koju jedva primetno ljulja zanjihana voda bure
izmedju saksija sa cvećem
i praznih posuda iz kojih struji svežina
u toplom domu tvojih kosa
udišem miris duvana izmesan s' opijumom, šećerom
u noći tvojih kosa vidim
blistavo plavetnilo tropskog neba.
U maljavim pribežjima tvojih kosa
opijam se mirisima sačinjenim od šumske smole, mošusa i kokosovog ulja.
Dopusti mi da ujedam
tvoje crne teške pletenice,
Kada grickam tvoje gipke i nepokorne kose
čini mi se da jedem uspomene...

Charles Baudelarie