ja josh verujem u to chudo a vi?
Ooooo,da, verujem!
I desila mi se, ne tako davno... i trajala je punih 8 godina.... bilo, pa prošlo....
Beše to neke tamo 90 i neke godine, tek experti bejahu pobedili onu hiperekonomsku krizu. Avgust mesec, negde oko 11 pre podne, upekla zvezda, mozak ključa.
I moja se draga majka, zvana genije iz Kenije, baš tada setila da joj trebaju saksije za cveće. Ajd' na pijacu, na Vidikovac. Inače, od Pevca do Vidikovca nema puno, možda 3-4 km, prečicama i manje. Naravno, autobusa ni za lek. Nego ford taBanus, pa giljaj....
I krenusmo brat i ja. On bio klinac, u oš još... ja sam već bila "velika"
Stigosmo do te pijace, dehidrirani 265%. I gde sada naći one baje što prodaju plastiku?
Obidjosmo celu pijacu, ali njih nema. Brat, klinac kao klinac, predloži da odemo u donji deo, koji je uredjen kao buvljak, možda vidi neku lepu igračku. Ajd', odosmo i dole, mada... skoro pa četvoronoške.
Sunce nemilosrdno prži, mozak već ispario, jedina mi je želja bila da sednem na bus i vratim se kući. I baš u sred tih očajnih razmišljanja, naidjemo na tezgu sa ptičicama, ribicama, kornjačicama i slično...
Brat pao u trans. Jaaaoooo
slatke male ptičiceeeeee.... mislim se, 'bem ti ptičice, aj'mo kuuuuuućiiiiiiiii. Ipak, bacim pogled....
Mali kavez, onaj najmanji... u njemu , cirka, 20 ptičica, lepih ,neobičnih.... zelene, sa crveno- plavim krilima i repom, i krupnim lepim očima. Pitam koja je vrsta papagaja to uopšte? Rozenkolinsi, kaže čovek. Ni sama ne znam zašto, proturim vrh prsta kroz rešetkice kaveza.....
I tada se desilo.....
LJUBAV !!!!!!!!!! Sve ptice pobegoše, nagurale se u kraj kaveza, a ona... prišla i počela da mi gricka nokat. Nežno, tek pipka....
Osvojila me je odmah. Otrčasmo kući. Ni sunce, ni sparina, ni žedj... ništa osećali nismo... samo strah da nećemo uspeti da ubedimo mamu....
Uh, a tek deda... ma neće on dati pticu u kući....
Eh, al' kad je sudjeno, sudjeno je...
Pristala mama, pristao deda. Glatko
Neverovatno!
Isto popodne smo išli da je kupimo.
Sledećih 8 godina više je provela na mom ramenu, zvučniku ili iza zavese.... ma bilo gde , najmanje u kavezu.
2001. sam zakačila neku gadnu bolest. Provela sam 3.5 meseca u bolnici, jedva preživela. Dolazim kući, posle toliko vremena i čujem je još na kapiji da peva ( tačnije rečeno - krešti, ali... ljubav je i slepa i gluva ). I mama mi kaže , onako raznežena, da je to prvi put za 3.5 meseca da se oglasila. Mislili su , kaže, da je onemela...
Eh, to je prava ljubav na prvi pogled.
I,eto, i ptice su smrtne... samo smo je, jednog jutra, zatekli na dnu kaveza....
Šta sam samo suza isplakala....
Od tada, par puta sam htela da kupim papagaja , i to baš rozenkolinsa, ali... ne, nije to to...
Ona je bila samo jedna...
Ljubav na prvi pogled?
DOBIJES 
