Eh, padoK na kladionici... ni 341 dinar nisam mogla da... uzmem? Zaradim? Zaslužim?
Hmmm, i čemu to služi, uopšte?
Navlakuša, teeeeška!
Neki put Vojče odigra tu kladionicu a ja idem sa njim, da mu pravim društvo. Ok je zabaviti se malo, u granicama ( a i tu je mali problemčić - gde su granice i kada čovek zna da je blizu ili je možda već prekoračio istu? ) i dok prija... ali , ljudi Božiji, šta sve tamo može da se vidi!!!
Gledam dobitni tiket ( drugar radi u kladionici , pa nam pokazao tiket), iznosi , ako se dobro sećam, 80 000 dinara!!! Sunce ti poljubim, pa koliko je para on uložio???
I šta da nije dobio? Ode kuća, auto, sve što ima!!!
Čisto sumnjam da je odigrao samo taj jedan tiket, mnogo je uložio da bi tek tako rizikovao...
Priča druga. Manja kladionica, tj ista kladionica samo manji objekat u drugom delu grada. Atmosfera unutra - sablasna. Prljave pločice na podu, još prljaviji zidovi, wc širi miomirise... radnica u tom objektu, inače i ona je neka poznanica mog muža, ima izraz lica koji kao da kaže - ne mogu više, a moram, ubite me ljudi, da ne gledam i ne trpim više sve ovo... Piksle prepune, toliko da se pikavci prelivaju po stolu. A stolova svega 4.
I, kao poseban detalj, za jednim od tih stolova sedi čovek. Pogled grozničav, fiksiran na tv ekran, ruke nemirne, lice u grču, usne čvrsto stisnute. Psuje, nervira se... a na njemu odeća plače... prljava majica, čini mi se da je vodu zadnji put videla pre nego što se pokojni maršal Tito upokojio, deterdžent još i ranije. Pantalone... uh, ako se to mogu nazvati pantalone... pocepane i toliko prljave , da im nisam mogla ni boju odrediti. Prošla sam pored njega da stignem do pulta, pri čemu me nije video ni u vremenu ni u prostoru, uopšte nije konstatovao da je neko pored njega uopšte i prošao... dakle, prodjem mimo njega i osetim zadah iz otvorenih usta - uh, kao da je celu bačvu piva popio... strašno nešto...
Naravno, u skladu sa onom narodnom - para na paru, a vaška na vašku , niije dobio ni cvonjka. A otišao je, pitam se, moram da se pitam gde!!!, bez dinara u džepu. I baš je prokomentarisao, onako, za sebe - eto , ni za čokanj ujutru nemam, a kamoli da se nešto baci u kljun....
Treba li da zaključim nešto?
Ili se zaključak sam nameće?
I, da znate, drago mi je što sam pala na kladionici! Jeste, majke mi!!! Ne želim... ne, ne želim da budem deo toga, ni na koji način.
Kao što na početku rekoh, da li su te pare dobijene, zaradjene, zaslužene?
Iskockane??? Ne, ne želim. Umem da zavrnem rukave ( i bukvalno i figurativno ) i da pošteno zaradim, zaslužim... i da spavam mirnim snom, bez senke na duši...
Bože, oprosti im, ne znaju šta rade
... zbog vas i vasih zaebancija izgore mi pizza...
ET go home... 
