home > forums > Kultura > Poezija!

Romance Cafe forums

All forums

Poezija!

views: 125497, replies: 2052 LOCKED

total: 2052, displayed: 10, page:

... 193 194 195 196 197 198 199 200 201 202 ...

of 206

Post #1, page: 1

#1: 2004-04-08 16:41

Poezija!

Pa,da krenemo sa ovim forumom, da ne budu prazne stranice.Dakle,ovde napishite stihove koje ste sami napisali i koji vam neshto znache,a mozete i da komentarishete o tudjim stihovima.Ja otvaram sezonu.

- Kada ostanesh sama -

Kada ostanesh sama,
kada sklopish ochi umorna od sveta,
kada ti zvezde ne ispune zelje,
kada duga izgubi svoje boje,
kada Sizifov kamen niz brdo krene.

Kada ostanesh sama,
kada fontana zelja jednom zataji,
kada princeza u srcu ti zaspi,
kada se zapitash gde mladost odlazi,
kada Nojeve barke nema da te spasi.

Kada ostanesh sama
u ovom svetu propasti i lazi,
kada shvatish da ljubavi oko tebe nema,
poslushaj srce i slobodno me potrazi,
bicu svetionik ljubavi u moru mrznje,
spreman da sve zrtvujem zbog tebe
i sa zvezdama rat da vodim,
samo da te imam pored sebe.

zeraprinc is no longer member of Romance Cafe

page: 201

PurpleGlance

#2001: (2007-10-21 18:04)

Pero Zubac

TRPANJSKE ELEGIJE

ptice te ne vole moja ljubavi
kosa ti mirise na jesen

I

tog leta sam je prvi put zavoleo s bezbroj nestasnih
vidri u telu i ni do danas je nisam preboleo onako setnu
gorku neveselu tog leta sam je prvi put zavoleo

II

govorio sam joj da je ko musko da vise ne nosi pantalone
pravila se da je ne zanimam i nije me to bolelo
bilo je tog leta bezbroj mladica misicavih lepih
bilo je na drazevcu mladica koji su skakali sa najvecih
stena pred devojkama
neki holandjani musavi koji su ih snimali kao da su
ugledali musu kesedziju pa da se hvale tamo kod njih
mene je cudilo kada me je gledala malo kriomice
bio sam tog leta jako mrsav i bled i isao sam stalno
u zelenoj kosulji jednoj sa pegama jer su mi se videla
cetiri rebra
govorio sam ja to tako osetljiva mi koza
a sunce bese tad potpuno bledo nad vidokruzima
zatocenim vodom
cak pomalo sivo
ja sam je danima netremice gledo iza stena se kao
dete skrivo brao kupine gadjao je kamencicima sakriven
da kao onako nehajno u pesku lezi ko mrtvi ladolezi dok pod
suncem spava
govorio sebi nasankaces se ona je lepotica
ona je za one skakavce sa stenja za one sto vade zvezde
i jezeve za snagatore muskulatore duvatore urlatore
za one sa lancicima od koralja i skoljki i jezevih zuba
i sta znam ja znam tetovirane razbacane zalizane nesisane
treba biti majstor i skakat naglavacke
sve sam to mislio.

III

nosila je o vratu tanak lancic sa malom zlatnom ikonicom
tog leta kad sam je prvi put zavoleo
igrali smo se lopte u vodi ozbiljno za golove
ona je pobedila jer sam to hteo
smejala se gnjurala govorila mi al si ti igrac
al ne znas da branis
onda smo isli na crkvu svetog roka uz stepenice
citali slova zupnik Dinko ucinio citali natpise
bacali novcice kroz resetke u portu
drzali se za ruke
na usnama je imala neku ranicu i nije dala da je poljubim
rekla je kad prodje
molio sam je da usne stalno maze ten-sanom i onim zenskim
mazaljkama da je preboli
tad sam poceo da je volim

IV

tog leta sam je prvi put zavoleo spontano sasvim
kao dete sa mojih sedamnaest godina sa A. B. Simicem
sa prvim pesmama u kojima sam potkradao tina sa svega
jednom gimnazijskom ljubavi nesrecnom naravno
molio sam je da mi prica o Osijeku, o Hrvatskoj, o Dravi
u groblju sam je nocu plasio tamo smo isli da se volimo
pricao sam joj o vampirima mesecarima i kojecemu
oci su joj bile cudo svetle sedeli smo na stepenicama
cempresi se nijali nad obalama
oblacja su nad trpnjem retka ni reci kise za celo leto
to leto nikad ponovljeno moje su ruke tamo ostale na onom
stenju moje su oci tamo ostale u dnu vidokruga gde se Hvar
pomalja u izmaglici moje nepreboli moji porazi pod crkvom
svete gospe od karmela
jedna je casna sestra bila tako mlada i bela tog leta
u trpnju i gledala je samo preda se kad je prolazila
crkvenim vrtom vera je rekla kad me ostavis i ja cu tako
i ja sam u sebi celo leto plako i nisam hteo da joj to kazem

V

rekao sam joj evo ti Belica citaj ga to je pesnik za leto
za sumracja rekao sam joj evo ti mirno vreme
mislili smo da ce kisa citala je pod crkvom pomalo tuzna
ledja su joj bila sasvim otkrivena

VI

sad su ovde zime nad ovim gradom nad ovom rekom
ja sam stariji za jedno prokletstvo
ovde su snegovi ovde kosave vojvodina ona Anticeva
ona prava magle tisina nad ovim gradom panonske tuge
i kada pisem ja prosto ne umem da je precutim i kada
mislim i kada krijem da mi se place ko onog leta

VII

jesen dolazi u njenim pismima i samoca
i niceg da me malo oveseli
miris davno dozrelog voca iz beskraja se u me
naseljava i samo nehajno osecam
to jesen umorna od leta spava u nasim telima
ponekad mislim da je dobro sto ne cutimo sto
odlazimo na svoje strane
ona odvec snena ko obeznazeni pesice lagano
niz reku nedostig prugu
ja ovako gorko bezbolan poslednjim vlakom
u Smederevo u neku tudju tugu
i samo sunce potonje ko grudva snega u letu
to sunce nikad nepoznato to sunce nad nama
nadneseno ko kletva to sunce panonsko
i samo pobuna sumnji u nama prokletstvo bola
a sanjam tako da smo grofovi tako u dvorcima
na balonima i na njoj prozracna haljina od tila
i kazem hajdemo to su nasa kola to su nase kocije
stoje u doksatu
a samo istina samo saznanje da smo sami ostaje u
zraku ko svedocanstvo o jednom nehajno proigranom satu

VIII

strana sedam nekog lista, pesma za veru, pesma za neveru
zalud mi pricaju da nevine devojke mirisu na leto
ne dam se ne dam za stranu sedam pa eto
boze daj meni sirotom rabu da jednom zacutim
naocigled sveta iz dana u dan trunem ko biljka
ne dam se ne dam nije moja kosa za buket bosiljka
odvec je rano
necu eto daj meni svevisnji da verujem svima
da se smejem da mi je jednako sa svim i bez svega
bojim se bojim onog snega nad panonijom sto se svija
o crnom meni ko li ce to moje slutnje razbistriti
ko me razumeti
ko me zavoleti
ko me preboleti…

PurpleGlance is no longer member of Romance Cafe

Mali_Princ

#2002: (2007-10-21 19:44)

Poezija!>

Ona je bila sasvim obicna devojka,
jedino su stvari oko nje bile neobicne.
Obicno je znala dobro da nanosi na lice
neobicne boje.

Ona je bila sasvim obicna devojka,
samo je po naravi bila neobicna.
Obicno je znala da se ponasa neobicno
u obicnoj situaciji
i obicno je skrivala svoju neobicnost,
neobicno otkrivajuci svoju obicnost.

Ona je bila sasvim obicna devojka,
samo sam ja pomalo
obicno neobican.

Mali_Princ is no longer member of Romance Cafe

PurpleGlance

#2003: (2007-10-21 20:16)

Rastko Petrovic

Pustolov u kavezu
Ne ličim ni na hrast, ni na propeler,
drukčije proždiru parobrodi
okean, sunčane senke, modro granje.
Da li ironiju ili osnaženje na život novi,
proleće, sad mi donosiš?
Neukrotljiva je tuga za mladošću, nesavladljivi drumovi;
probuđena na košare skočila moja želja,
čeka; roguši se, nigde nema nikoga.
Zbrisaću sve mutne reči između sebe i boga,
pouzdaću se samo u svoje ruke,
celivaću goru ili hajduke,
komični potok što žubori.
Ubiću kakvoga gnusnog sanjalicu,
mesto senki zasaditi mu zeleni vrt po licu;
to krv iz mene govori!

Sitosti, sitosti, svuda na hiljade!
Ta zadovoljenje pohote samo uspe da me načini čudovištem
što drhće, dahće, zviždi od trbušnosti i zasićenja:
ne znam (šta me se tiče!) da li priroda onda mora da me prizna,
ali je prevazilazim.
Kao ogromna plazma sred dahtanja,
žvaćem oblake zelene, šuštave,
sva moguća društva i slave
komika su tada;
pa da opštim, zaboravim da dajem ugovorene znake,
već se utapam u besprimerno otupljenje,
i varim, varim, podrigujući svu tu zbrku koja mnoge očarava,
pa iako čudovište bez oblika, bez sklada, ja ipak nadmašavam.
Ovde na ovoj postelji zatvaram geografiju:
nema više dužina, širina; samo nogu,
ruku; sve se širi!
Ima takve neke moći u meni da samo jedno mogu;
sve je utopljeno: beskraj, pustolovina, manastiri,
moj život mi sija kap zvezda izdaleka,
i sve ono što treba da se nastavi čeka
da je prvo ugnjavim pesnicama, pa...
Nema više ljubavi za čovečnost, već dahtanje.
Više držim do tvog tkiva no do života,
i ništim sebe, ne iz ljubavi, već iz besa;
sa tobom počinje životinjstvo i kanibalstvo,
zbog tebe neću stići trezne svesti ni umreti,
moj trbuh nije mogao još svariti grudvu krvi i mesa.
Mesto vrba, udove i creva prostirati na Cveti.
Tako visoko peo, tako duboko ronio u blato!
Čovek,
kom dadoh prijateljstvo
u vremenu propinjanja ka savršenstvu,
ili da mu se smejem kroz sva čuda zauvek,
neka se seti da sam lovio medvede iznad jezera,
drhtao, pisao pesme, hrkao sred oltara.
Kad bih hteo ispričati noć
lova s lovcem mačem na divlje svinje,
nijedna mi muza ne bi mogla zadojiti takvu moć:
trebalo bi iščupati celu noć tu iz sebe
kao basnoslovni mač;
nastalo bi krvoliptenje za slikom
koju utisnu tada noć i lovac Mač;
pred nama leže mrtvi vepar, vetar i tolike zvezde.
Gle, sipam krv, zvezde i salo u ovaj pehar;
možda i preterujem meru alkoholstva ... ali
od planinske vode ja ne nađoh nigda misli trezne...
Valjda bejah i snob...
ali posle svih velikih ekstaza,
otupim čak i dosadu da shvatim.
Ne, ne! Zar ipak samo komad boga, bačen u svet,
nemajući nikakvog srodstva sa onim što me okružuje.,
i kevće, i laje, i tuguje,
taj komad džigerice bačen za hranu psima,
i predaje se najzad nekim veličanstvenim zanosima
rastrzanja; ja imam toliko genija
da bi dvadeset manekena postalo od njega duhovima,
pa ipak ja hoću da pušim tela, a mnogo me briga:
istorija.
Šta istorija! šta Kaledonija!
Retko da nisam drugi, da mi ime nije: Neko,
da ne pevam:

Jedan poljubac dug na njena usta
koja pritiska na rđave karte gde je slikano cveće,
poljubiću je tako često na prsi,
jer se sanja o devojkama koje zadrhću rano,
i kojima je uz oči zelene dano
da im noć odnosi glas kao šešire,
kao pad teške hladne vode.
Ti, čiji sam sad ženik, koja govoriš hladno o smrti,
dok su po tebi barbarstva moja slovenska
i njini perunski vrti,
svojom kosom kao vencem me uzvisi:
da u poljima jelisejskim kojima budem šetao
moja senka uvek mirna bude,
izmeđ večeri koje ne plave i zora koje ne rude;
da kad pođem na zbor među negdašnju slovensku gospodu
uz sela mirna ili uz vodu.
kada zboriti im budem stao:
veličanstven i gord da sam na tebe, ponosit kao šumski petao!
Stihovi, nosite me daleko od ove zemlje:
u mukama me za bolji život rađala majka,
radi višega otac je sa ushićenjem plodio;
život mora da je drag, a ljubavnom da se stremlje
kada sam se kao Magbet u tolikoj žurbi rodio;
nad rekom a pod nebom lovcu na domet leti čajka:
za njom, o za njom, stihovi moji, budimo hajka!
Budimo hajka! Evo druma po kom gazimo puk ljudi,
na konjima smo, mladci smo, stupamo krepki gvožđa volje:
osvrnem li vam lice, na njemu osmeh, tuga i ćudi,
ali upravljenom unapred značenje mora da je čudno bolje;
beli se drum u beskraj sve više izmeđ borja,
sa njeg će na Kumov Put neosetno preći nam žudi;
briše pesma moja: to oblak češlja kosu gorja.

Trenutak makar samo - daleko od ove zemlje,
jer čini mi se da mi se opet zbivaju one čudne stvari
što kao da se prikradaju sa drugoga sveta;
usta mi evo puna krvi, a usna napeta,
raspinju me užasni bolovi i sram,
grudi poblede a trbuh zažari;
a uvek sam tada u gužvi neke gomile, pateći sam,
bolničkim kolima odvode me na giljotinu,
stazom blatnjavom iz koje izniču žene.
O! mrzim, mrzim da mi otkrivaju istinu,
da sviću dani i da gledaju u mene!
Gde sam to sada?
Verujte da je onda tek ono: kad me dosada savršenstvu vodi,
onda mi je dosadno, onda sam opet stari Sloven
u čunu koji jezerom sivim brodi,
i pun junaka čija pada sen
na vodi. O, ponekad mi se zbivaju čudne stvari,
kao da se spuštaju sa drugoga sveta:

dok me ponova ne obuzme veliki vrtlog strasti,
sve žuto, crveno, zeleno pred očima;
tamo, gde je nekada bio dugački vidik planina,
jedna noga, jedna glava, jedno smejanje bez trajanja,
mnogo zlata, zlata i rasputanost časti,
moćna uzletanja, u krvave kaše, utapanja.
Nema više želje, već da izbrišem postojenje,
da ispunim sve sobom, sve razmake, sve šupljine,
nema više ni duboko plavog ni planine,
samo: krkati, hrkati, čmavati i groktati,
biti gnusna, ogromna, drhtava plazma:
a time prestaje ova pesma i nastaje krvavo otupljenje.
Fabrički dimnjak u pejzažu i kanibalac čekajući novorođenog
Pretovrio je, gle, sav trud u gustu pesmu, nebu,
I kao kroz trubu dimnjak
Odnese moju ekstazu u oblake i nad sandžake;
Ali ko peva o hlebu, o rubini i o hlebu!
To dole igraju radnici i pevaju vitlovi u reci,
I pevaju u trbusima žena meseci:
Budućih junaka za ceo svet, o hlebu od jedan do devet:
I ja sam mlad,
I tebe rad,
U nje je cvet!
U nebo, u oblak, u svet! Ljubljeni garavokožče,
Ta nije vajde, gledajući u tu ogromnu i neumitnu rotativu
Zasviraj u gajde, u diple, u zurle - sećaš se! onu pesmu živu. Hajde!
Zasviraj u jareće gajde, pa umri!
O slatki brate, zasviraj mi violon,
Sviđa l' ti se Žan Fransoa Vilon?
Ta on je umeo da bude i lopuža;
Da l' znaš, brate, one tamo sa Gruža?
Neka im je od mene zaveštana prva majska ruža,
Dok popovi poje - to je još jedino moje - upokoj.
A kad vojnik uđe da se kupa, u reci po noći -
On i njegov konj -
Draga, u koje ću ti vreme doći
Od ljubavi sam bon?
Kad vojnik krepki u reku ujaše,
Zakucaće na prozor tad neki smelo:
Odškrini da samo protne ruku
Pa pomiluje dojku i grlo belo:
I zarije se u tebe sav bez bola.
Tvog oca, radnika fabričkog, s prstiju curi smola -
A po mokrim plećima tvog mladića i tog vranca,
U ogledanju kreću zvezdana kola.

Tu međ konzervama je zgrčen i jedan amor hrom,
Čije su oči pune suza sa ogromnih vizija
Horizonata.

Gle, jahač na konju, kom, Milice, sad tepaš imenom Marata,
U odeći mokroj svoj izveženoj šljokicama svoda,
Zagaziće reku što se zove Istorija,
Daleko negde sanja Kalifornija.
Kad uđe vojnik da se kupa u reci po noći
On i njegov konj,
U koje ću ti vreme doći: od ljubavi sam bon?
Od ljubavi,
U proleće ili u jesen
Smrti dimnjačke zvon čućete;
O basnoslovnom njegovom zvuku kriknuće sve strasti, mržnje...
Ko? Dekameron!

Ali to nije ništa,
O baš to nije ništa;
Gore je ovako uvek vezan, kao kokoš u pilićaru:
Seljanka nosi u ruci živinu i smeši se žandaru,
Žandar zazviždi pesmu staru
Prkoseći odžačaru. Prosjak prosi: daj mi paru,
Tako ti očnjeg vida i ljubljene ti dečice!
Veruj, dragi, užasno je - manometar - srce moje
Zatreptalo; i plakalo, tako dugo u fabrici.
Pa ne ljubi, kad smrt ti dođe draganu tu na usta;
Uskoči međ vitle i međ kajiše,
Dočekaće te ova šuma gusta,
Kao trgovca čežnjiva uskočka četa Radiše,
I razneće to belo telo tvoje, tako puno pobeda i nebesnih odseva.
Svim zavrtnjima, krcajući: tad će iz tebe, škripeći,
Izvući glasne zvukove svih pomorskih napeva.
I trbuh, gle, zategnut kao na bubnju koža,
A u želudcu je jedna arija,
Nju slušajući uspavljuje se velmoža
U aeroplanu. Ko peva o hlebu i o gladi!
Ulicama i kraj bioskopa, pred glumicom mladić bogoradi:
Prisluškujući: Iz želudca Vam se diže opere neke arija!
Ona: O, ne! o ne! to nije od gladi;
To šesti mesec otkucava moj trbuh: biće fabrički
radnik, a pijanicom će ga zvati Skadarlija!

O, pa divna je ta Skadarlija!
Dva vojnika kraj druma sede,
Govore o vaškama i o seljanci,
Zatim o onom što se ne jede -
Bar u vojsci i železničkoj stanici:
O kokošci prženoj na kajmaku...
Bregovi su tako meki, ljubavi moja velika,
Bregovi su tako meki, i reka nije duboka;
Ma kud da pođemo, budalo, bagro, ista nas smrt čeka,
Ista nas baš smrt čeka kraj mile seljanke
U vojsci i železničkoj stanici.
Te nikad njenog olakšanja dočekati neću,
Smrt će mene najzad rasturiti sutra;
Umreću.
Kad?
U hladna jutra.

Dva vojnika kraj druma sede,
Pa ushićeno gledam njina lica mlada:
Ko bi rekao da ko hulje -
Od starice što ih primila -
Ukraše osam dinara!
A ta žena bila tako sumorna
I tako stara;
I njoj su sa ushićenjem govorili o prženju na kajmaku,
Ne bi li se prevarila da im zgotovi...
Ali je starica ta tako lukava;
Ona ne bi ni svraku
Pripravila tek onako
Olako,
Olako.
Kamo l' kokoš prženu na kajmaku,
Kamo l' zvezdu da porodi
Budućim junakom za ceo svet: sve u broju od šest do devet:

Zemlja je teška u prostorima,
Vrteći se, dubinu zavrće u ciklon:
Pepeo i slama sležu se na dnu kroz toliko boja,
Drhće u Zodijaku Orion (oriona bez broja);
Toliko je teška, teška, i to od skora!
Teži je jedan Šarlo no sva kozmička mora;
Nikad njenog porađanja dočekati neću:
Umreću. Olakašaće se jednim uzdahom ili smehom,
Otkinuvši od pritiska
Odleteti kroz zrak -
Zazvučaće ime jedne palanke proletnjim ehom!
I doći će na domak jednom detetu,
Koje bledo
Kao vaskrsnuti heroj jak,
Uzeće je u bele ruke svoje pa spustiti u pas;
A jedan jedini voz
Othuktaće svim pravcima u isti čas.
Jedini san
Bahćem se i dahćem, gle, u košmaru i svi snismo
Osvajanje prostora nečim što je bez mere...
Savladasmo poniženje ... i ubismo! i ubismo!
Kao da to i mi nismo!
Ja sanjah na rubu proleća, a vi gde sniste
Nedirnuto?
Za njega bar znam da sanja taj san
U trbuhu svoje matere.

Tako tesno obvijen kao da sanja o prostoru,
O dubinama: o, da sna košmarske razmere
I drhtava!
Njegov mozak tek utiče u lobanju:
Tako mu oko sveg tela kruži čudna misao;
O veličanstveno je da se u divnom ovakvom moru
I čekanju ne utapa ni jedna vizija stvarnosti,
Oči me se još nikada nisu obnažile na svetlosti.

Nad glavom ruke te: šta dotiču, šta pridržavaju?
Il' jedan refleks milovanja i stvarnosti
Pomilovati znale su
Još pre no što se rodiše!
Probijajući se kroz san i ljubavi
Kako ćeš utonuti u nemogućnosti
(Gde neće više leći trbusi i sni,
I kojim kao da vladaju neki drugi zakoni
koji već i nisu zakoni
No iznenadne neke radosti i nepodnošljivi bolovi):
Kad je za tebe i to nastanjeno fantomima,
Koji ne ulivaju nade već obeshrabrenja;
Da l' tobom, ili oni sami,
Nađoše put ovuda za beskraj?
Sanjao, ne sanjao; psovao ti po drumovima;
Oči će ti zauvek ostati zaražene
Užasnim zbiljama koje si negde živeo,
I kojima ćeš opet pošumiti
Sve provalije sna,
Još pre rođenja - zalud za spas tvoj - od beskraja obnažene.

Pa nijedan života san
Nije tako čist
I od svega čedan, kao da je u trbuhu neke matere;
Prohodim kroz onaj tmuri prostor gde svaki list,
U sanjanju poriče da ima jedan svet
Koji je van ovog: slobodan i bez mere;
I opet kroz iste sale sna
Zakucam prestravljen na mišićna vrata ovog života:
Ah, jedan dva! ah, jedna dva!
Tajna rođenja
O crvenilo mi doteče iz matere
Svetlost, čuj, iz doma gde se ne vraća
Plameni zrak, čuj! kroz prebele šatore
Za smešnog mladića
(Kome se vizija detinjstva vraća
Crveni zrak mozak da probode!
Duboka zvučna šuma podseti na stado mladih jarića;
Ja vam neću reći nikada crvenu plimu slobode,
Ja vam neću spomenuti nikada
Prašumski zanos slobode!

A koliko supom pojih zanosnih svojih snova,
Koliko vrućih nebesa kusah to iz tanjira:
trbuh još pamti težinu i grč bogova,
Ostatke čije protera sa mučnog trbušnog pira!
Ali crvena svetlost doma gde se ne vraća,
I krepko telo još zvučno od himni i pokreta
Pobrkaće me kod načela i kaljača,
Pobrkati - ha divote! - i otuđiti od sveta!
Ta izađoh iz džungle namirisane
I pokrih zemlju telom da je sačuvam od isparenja,
I njuškah je tako duge dane
Dok ne zastrepih od razdraženja.
Ali umrli već dom gde se ne vraća
Odvući će me tajnom do mesta smrtnog košmara,
I neće mi reći niko tad - koja je staza najkraća
Do spasenja: No umreću, vidim, od prskanja
Damara.
Svi su čanci prazni
Tako zaspi meseče,
Nad toplom supom detinjstva:
Iz mene će preliti tuga doveče,
Kao iz čanka mladog životinjstva.

U ovoj noći opet prazan

Čanak iz kog, ko dečko, ne dokusa,
No zaspa baš kad zastruji
Velikom svemoćju ukusa
Pićem: utopiše se voljno u nj slavuji.

To je doticalo bogatstvo iz matere
Kroz kraterstvo tanjirnog kruga,
I sav će, sav će sklad da razdere
Ogromnost njena i tuga,

Ogromnost njena i tuga.

A zaspim uvek pred kraj večere,
Služavka svlači nebo, dan i mene,
Pa baci noći da nas proždere:
Tek jutro nađe kosti raznesene.

Bože, oslobodio sam se svih veza, svih morala:
Gušim se, zar, u plazmi dosade;
Da je jedna kap bar supe ostala
Kroz pobedu se ovu smešnu da prikrade.

U ovoj noći svi su čankovi prazni
Nikakvo potkrepljenje!

Stresoh sa sebe čednost,
Stresoh sa sebe poštenje;
Ni jedne fiks-ideje.

U ovoj noći. Radije zabludu;
No kakvo spasenje!
O ljubiću te, ljubiću te zaludu;
Tek da se tvoje bede domamim
Tražiću od tebe oproštenje,

Da nasmeje se u meni ostatak humora
Kada se budeš smatrao nedostojnim
Da usred ponoćne strogosti i sumora
Pokušaš još jednom isceljenje.

U ruci jednoj seks, u drugoj mozak,
Grozdove, tu berbu večnosti:
Pijanstvom crnim zateturaću ga nauznak,
Uprkos rujnog čela sumornosti.

No u ovoj noći svi su čankovi bez dna:
Gde iscediti to vrenje?
U jutra su opet čankovi prazni;
Nikakvo osnaženje!

To priticala je briga iz matere
Kroz dubinu tanjirnog kruga,
I sav će, sav će sklad da razdere
Ogromnost njena i tuga:

O, ja slobodom ništa nisam stekao
Ni nazreo dno ponora strašna,
Pa bolje da sam u hlebari nekoj pekao i žvakao
Lepinju od zemlje i brašna,
Kotao supe da sam ispio,
Zagnjurio glavu u krilo dragane,
Svoj gnusni žig na nju pribio
Pa pljuvao pred prag i dane.

Izgrej, meseče, i njima!

Zamesiću kolač u čanku praznu,
U nj streseno mi poštenje,
U nj fosili i fiks-ideje;
I učinuću im to za kaznu, -

No zašto, i kome!

U ovoj noći svi su čankovi prazni,
U ovoj noći ni jedne fiks-ideje,
Odvratićemo glave.
Noć Pariza
(Sa poslednjeg snimka materinog)
Da li moj otac prema...
Da li moj otac prema tebi, majko, beše zver
ta najdivljija, najdivnija, što je čovek?
Majko, otac moj beše li zver
Kraj tebe, il' samo istoričar:
jer i sam ja zver?
Našto mi sav ovaj život i prolazna mu čar,
majko, ako i ti - moja kolevko - ne beše zver!
E dobro, a te oči sa slike tvoje na samrti,
užasno što pate: nikad ih se neću moći osloboditi!
nikakvom ih neukrotljivošću moći neću zastrti.
Nije li i tvoj život bio životinjski:
jednom fatalnošću ću u užasu strašnom umreti!

Tu taj bol bez smisla sveg mesa, tvojih ruku, glave!
nikada, o nikada neću izdvojiti košmare od jave!
nikada! Užas: ako je meni ovakvom apokalipsa poreklo!
O, hoću da znam koliko je za mnom tad krvi isteklo...

Nikada! Zašto me nikada nisi išopala,
da se jedna ljubičasta modrica
na mom dečačkom debelom mesu rascvetala?
Ta opekotina, taj otisak ti ruke mi drag
i danas bi mi evo bio trag,
do kolevke mi pune krvi,
do porekla mi tvoga mesa,
samo ne ove oči, ne ove oči patnje. Gle, besa!
Materice, ja bih da zderem sa sebe tu patnju.
Zverstva
Da, čini mi se, smeću da pevam tvoje ruke,
Tvoj trbuh namagnetisani, tvoje grudi,
Na životvorjašče načine sa groktanjem ritmova!
Smeću - ha, neukrotljivče!
Da izvučem i sve hajduke
Iz pomrčine gde neki hrast kašlje ludi
Od drhtanja, pa prosipanja, pa bolova!
Iskaljujem se, evo, po tvom telu,
Udarajući te besomučno po licu
Izbijam jednu ljubičastu varnicu;
A tu mišicu belu,
I oblivenu krvlju i belu,
Umočili, majku mu! u apokalipsu.

Ne svojom mržnjom: oboje nebo mrzi,
Planina nas, dolina kičevska, i grlo to i gnjat;
I sve to biće ropac moj: grlo to, vrat! proklet! Proklet!

Pili smo do riganja i ništenja na muži, na vrelu,
Ne skidajući s usta mešinu jeda
Proključalu mišicu ti belu...

Ja sam čitao, kao u panici, zelenu livadu
Deteline, van sebe da nabavim ti Odlakšanje-Sreće,
Sve je ipak - da l' prokletstvom u meni! - obećavalo veće
Osvete za krv, za jed, za ovu noć u vinogradu:
Kad izbezumljena od užasa ne mogade ipak pobeći od mene,
Ne samo psujući pokazivaše mi prsi od modrica šarene.

Plakah od ushićenja da si mi toliko žrtva;
Da uskoro će nas (i nas) taj pokolj naći...
Gde naći?
Kad naći?
Oba mrtva:
Majku mu! I ne uspesmo nikada postići vanmišićne ekstaze!
Već skrivasmo se pod klupe i porube
Zločinci! - tih neba,
Trčalo bi da nekim spasonosnim svetovima odlaze:
Ali oznojeni, naježeni saznavasmo za košmarske poraze!

Ko dići kotve,
Ko prekinuti lance, za velike polaze?

Zato smo čekićima razbijali svoje mišićne palube,
Zato smo britvama kidali užad živu sa krvi;
Pod katarkom oborenom zdruzganih creva izdisasmo tad prvi
A već se za nas rađalo i rađalo mirijadama novih crvi.
Dvadeset neprikosnovenih stihova
U ustima još gadno od velikih imena,
I prošlost miriše na hartiju i neoprano rublje:
Evo ja žvaćem vrući hleb u društvu smelih stvorenja;
O, taj vrući kotur, kako me odvlači sve dublje
U tajanstveni život tela!
Evo: otisci poslednjih rukovanja
Novoga zaveta;
Evo sva tela smeđa, debela i bela;
Evo njina druga (i sva redom do milijarditih) stanja!
Skoro me straši silna mudrost ove ruke,
Moj mozak je nemoćan da bude gospodar svih njenih
pokreta
(Ne, duhovnost mojoj pustolovini mišićnoj samo
smeta!).
I ta rebra savijena u luke;
Tajanstveno učešće jednog bedra;
Drhtaj! Puna sala i zvezda je noćas ova noć vedra,
Noć rukovanja!
Te ruke savijene zastave, noge: stovarišta drumova.
Jednom višom voljom ja stavljam ova slova:
Noć Novoga zaveta:
Zato te noćas ja obznanjujem toliko i za Svedočanstvo Sveta!
Preinačenja
Tako opori mornar pada u more
strmoglav,
Otčepljujućeg naglo primio ga i život,
A nagrizaće ga do zore
Tajanstva, i sva ta ljubav zamiriše na jod.

Jedino zbog ovih razderanih obala u rukama,
Kukavico, zadrhtaćeš zar opet!
nimalo strpljenja da prkosiš mukama,
Pljuni! Savladaće te pesnicama svet.

Stari mornar strmoglavljuje se u more
Čep majke, s glavom naniže kao u život,
Otčepljena boca krvavo vino toči u zore
Tajanstva, i rasputanost, gle, miriše na jod.

Od rođenja je crtao dragane u smrt,
Tako umirući ceri se nad albumom;
Mornaru moj, sav taj vrt
Mladićstva svoga ne poredi sa snom:
Strašan jedan krik razbudi tvoj pad!

Pa zagnjuren, zagadiv pučinu, iz prošlosti očima,
Odeo si beskraj sa poderotinom u besmrtnost;
To nije kao kad si plave čakšire svoje
Krpio satima:
Neće svariti niko tu kost!

Iz tela bolnih i iz voća isisao si svetlost,
A potom sa rođenom jetrom izbljuvao to u besmrtnost,
Bio si pusta sprava za premeštanje stvarnosti:
Da li ćeš naići pritom na lik? spokojstvom da te ugosti,
Da spreči onaj krik opori užasa
negde daleko u večnosti (ujedom mračne otrovne tečnosti).

I iz zadaha posteljnog znoja i nikotina,
Ispe se kao rođaj po katarci,
Zatim se spusti do najmračnijih dubina:
Mi saznasmo za iznakaženost mu lica... al' udarci!

Udarcem, čvrstinu neba zahvativši rukom,
Komad plavetnila odvuče za sobom:
Sada je njegov pad kao i grom,
A nebo sazrelo tako za more
Bujice neprekidno kaskadom
Izliće ceo svod do zore.

No mi ostasmo - trzanjem prirode iza smrti unakaženi,

Mornaru, tvoje - nesrećni:
No ne, ne, rad tvoje seni:
Mogućnost nove jave nas muči!
Pođemo na put ma gde, ne usuđujući se da osvrnemo glave,

I uvek pred sobom vidimo košulje tvoje plave,
A azur nikad više,
Ni čeljust tvoga dlana nikad više;
Želudcem zar svojim žuđasmo
za voćno tvoje truljenje i pad;
Uz tajnu tela kad zagrizosmo u okean,
Taj plod detinjstva kojim nam sazre san,

I koji daleka glad odbaci u naše krilo.
Tada i ono što bi već bilo
Najužasnijim grcanjem i da se snilo, tražismo zacenjeni:

O, bolno neko prapotopsko meso;
Drhtanju našem kao da si streso
U nedra, sa grana svojih mornara
Ti, Okean! - toliko saznah: GO,
I čas preobraženja neodložnog da udara:
Jednom kornjačom korom u dno mramorne lubanje,
A iznad psećeg sna, koga dogriza senkom granje.
Zimski repertoar
Skok je preklane kokoši u nebo
Krv toči,
I revolverski pucanj,
To: gramofonska ploča,
U obrtanju , prstom svojim izazvati ariju,
To: gnezdo lastije u violini
Cele zime ostaće bez zvuka i bez ptica
Ta topla kuća selica.

U stanju da pođem za pukom,
Banda kroz polja kad zasvira,
Zamišljeno da živi o crnom
Luku, o hlebu i na senu:
O, na trulom plašću iza manastira!
U stanju da sanja pučinu crvenu
SUNCE, odsustvo četiri meseca:
Evo približuje se zima!

O afazija, o podnošenja, o mučna balkanska klima
Što vlada detinjstvom i snegom, i đonovima krvavo;
Siroti šegrt koji će noćas zaspati go,
Siroti balkanski vo!

Ne veruj, ne veruj ipak, u brlog, dim i tortu,
Zanosu novom begunac kad preda vizitkartu,
Prosjaku kome starom što čuva ulaz u portu
Kartu ovoga sveta! i jedan mišić za Martu
(Marta je devojče i dunja u ormanu);
U Indiji, u Kambodži, na Polovima, u Sudanu,
Svuda zima dođe u svoje vreme,
Svuda velike prosjake i sanjalice zateče bez spreme.

Spavajte, spavajte zajedno, kurjaci i magare:
Pejzaži izviru iz očiju i teku niz lice,
Suzni ogoljeni pejzaži,
Od savesti i mraza drhću ozeble ubice
Sa žudnjom izgledajući žandare.
Pa košulju mu ovu otesmo iz izgnanstva.
Da prihvatimo se njom vreline sunca,
O vi pleća gola sad u odmicanju begunca
Što kroz sve postelje proniže svoja kurvarstva:
Više go no mržnja našeg odsustva;
Ne veruj ni u sumraku u mlaz sunčani aorte.

Nedogled, gde, pljuje svetlost međ oblake,
Moje srce, još mornar, napaja sebe krvlju;
I sva ta prekomorska putovanja
Koja obviju glave u vidike ko u saruke,
A nadmu trbuh trulom ribom po ostrvlju,
Ne razderu rođenja senke, svirepošću granja,
Ne ublaže oporu pljuvačku dubina
No još natope sve solju gorčine i joda;
Ima cela jesen, da mi se muči na modrost voda,
I na trud prelaženja preko krivina.

Suviše tesan prostor da se protegli,
Suviše malo zvukova kojima da se zeva
Pod pokrivače oštre neba, kojima peva
Revmatični bol sumnje, besmo legli.
O, san je vampir pun gnusobe i krvi,
A buđenje te vreba razrokim očima;
Nesposoban da izgradiš biografiju, nisi prvi
Koji si žrtva otrovnih gljiva. Ima!

Ima onih što, iz spavanja, probude se pa vide
Nedogled,
Očiju plavih kako sedi kraj prozora,
I pre no što upiju ga u pogled
Naloču se opet sna i umora.
Ima onih koji odlaze
Pod plotove da olakšaju utrobu
Kraj razbijenih flaša, koji prolaze
I nađu se odjednom u grobu.

Ima onih koji proklinju!

A ja sam u stanju da pođem za pukom
Iz sobe svoje koja nema prozora,
Treba mišlju i voljom da ih probijem,
Sad je doba mraza, revmatizma i umora;
Tamo gde kroz tri oblaka puca iz revolvera
Dubina mokra koja zoru protera,
Mene mrzi da se uzbuđujem zato što umirem.

Postigoh li dakle dovoljno usavršenja,
I siromaštva čak uvodih li u čistine?
Ko je postio, ko razmišljao, kad nemogućna prekoračenja;
Ko, napušten od njuški, ne beše i od istine?
Ja!

Imah svoj južni pol, svoj Sudan;
Svoju košavu bar, koju ne delim.
Od sve čistijih obilja načinih plan
Proširivanja života - iz danas u sutra
Prošivajući sebe suncem (svojim; svaka motornost
druga: starija)

To:
Postoji revolverski pucanj iznutra
Što ubija.

NALIČJE: Opkoljen sa svih strana svojim samoubistvom;
Doći će proleće, puno blata kao i zima;
Proleće nosi pune džepove pištolja;
Razbijanjem čaša raskrčiti mesta ekstazi (zakon neprobojnosti);
Manje crvenila na snegu posle samoubice.
Ovo o jednom pesniku
Čudo Gospode, veliko čudo!
More: ono, ono! svud more!
Mi smo se peli uz planine
A kroz granje i kroz gore
Modra,
Strašna - riblja - večera.

Čudo bože! ogromnog čuda!
Reči nam zvižde brže no kuršumi;
Bože, spasi dušu našu u prašumi!
Koračamo, a palac kroz poderotinu od cipele,
A oko kroz poderotinu lica:
Uči uglasti kostur kamena i sardele;
Pa uzbudljivije od ljubičica
Miriše ljuto mleko nepomuženih krava
Kroz planinu!

Ujed njegovog genija: iz tela
Izazvaće lučenje najljućeg otrova;
Ali jedna jedina reč, besprimerno sazrela,
Otpašće - ko smolom - s usnih uglova.

Pa deran koji pronađe ovo docnije,
Može l' oprostiti mladosti ljubav za bundžije:
Pomisli na njega, ovu pesmu što krije
Tajnu naklonost; i zbunjenost ga trza!

Da li će zveckati džepom; umirati od gladi;
I on razgolititi reči da osramoćene beže:
Prezrivo se cereći, odbiti ma šta da radi;
Bogohuliti danju, pod pokrivačima se moliti - kad leže?

Uzeti ga treba za ruku pa izvesti u polje,
Da tamo zaboravi sve pesme
I čak bol svoj koji ne beše dubok:
Te noći bi jeo više i spavao bolje,
I ne bi osećao da mu postelja zagriza bok,
I da je život dug.

Ali pred zoru, preko svih gubera, ubiti treba
Pesnika; da ne poteže ličnost svoju iz detinjstva:
Kao slučajni, zamešeni, kanap iz hleba
Kim neće nahraniti nikada sebe, kao ni zverstva!

Jer rođen posle sedam meseci trudnoće,
Preturiv sve nesreće, želi da se vrati majci;
I, ne izlazeći više nikada, hoće
Da izbegne - bar večno - toj gnusnoj kazni, toj hajci.

Al' zalud! u očima električnu viziju,
U ušima zviždanje ubice-prostora, lokomotive;
Dva-tri sumnjiva stiha, istoriju:
Odnese; a sa telom ujede - nepogoda - neizlečive.

Zatim se probudi, pogođen od udara,
- Mesto utroba da ga obavija, eto sudar:
Teška misao, tek dovršena u njegovoj glavi,
Stade da, nedonošljivošću svojom, umara.

Oseti se beskrajno nesrećnim; opor i star;
I da će ivica što se plavi,
Odviše širokog sveta za ugroženu mladost,
Da ga kao najbednijeg skota umori...

Tek tog trenutka On poče da govori.

i meni omiljena
Putnik
Kneže Potemkine izdanuli u kolima na velikome putu,
Da mogu, kao ti, umreti na drumu,
Kad točak razgliba glinu žutu; Šibaj kočijašu, teraj carski u Strumu, Ćut!
U tajnosti da ti poverim ime jedne zvezde Ili jednog slova iz jedne knjige o prašumi. Ćut!
Ali heroj sam na drumovima: Od svega najviše volim da se opijem, a posle toga još
da putujem: Ko ti reče, prijatelju, da ću doći u nedelju, u nedelju
Dunav teče! Ko ti reče Šar-planinu, kočijašu, drumovniče moj!
Znam: i ti si sam, i ja sam sam,
A psovka kočijaška, - pozdrav vetra zavičajni Odiseju na moru
Sa ponosom da se nosi biča njegovog ožiljak na licu,
Grudi su mu dlakave kao oblaci sivi u zoru
Malje kriju jednu crvenu modricu... smrti.
Konji kaskaju i ja plačem, velim: to je, ti si Sibinjanin Janko!
Ne trzaj, Crnko, ha, ha! Ne, ja sam Jovanović Ranko,
I sela mi se zovu Rudari; kočijaš sam, bolujem od druma, izvan datuma.

Gle, mesec, ta čudna svim stenama rima! Zbog njega plima
Crvenokožnog poglavice odnosi leš: Na talasima se talasa crna kosa i mokro perje, bolivijsko zverje,
On prepliva okeane; Da l' nad vodama, da l' duž kinematografskih platana,
Ili po žicama telegrafskim? na mišici ''amblem klana''
Zmija u čeljustima lavskim; on dolazi kroz okeane i kroz vekove,
Mrtav ili živ; za njim njegove šume plove. Opažaš li: sjajnih očiju kunu, opažaš li Hajduk Veljka na topu,
Ili Dmitra Jakšića da megdan vodi? Šest kraljeva špiritusa? Sve to brodi. Ko će poludeti prvi?
Tup, tup! kopaju ugalj ispod nas; Klo, klo! to u Bečkereku piju kvas;

Bum, bum! u Timbuktu nove krvi. Ako devojčica ponese tajnu u grlu
Da joj po šupljim grudima prstom dobošari kadet, U šumi gustoj masnoj fazanku umrlu
Kozačkom igrom oplakuje svet. No ljubav služi na čast silnim u vozu, između dve željezničke stanice;
Na prozoru saksija s tri cveta, lice neke starice,
Na poljani iz amrela izviru četiri noge gole...
Branko, moj Branko, da li devojka, da li krin, da li mač,
Čistotom svojom prethodivši zoru, Zaspaše u kutu oka ti? Klokoće izvor u
Tami. Eskimski čamci, koji klize niz vodu, Otprate me svojim tokom do bolova - nebesima;
Šesnaest hiljada robinja taru velikoga boga uljima,
Na dlanu mu engleska flotila njiše se: Admiral, veći od palca, harangira Napoleona,
Vasiona rasteže se. Ako te ljubim pod vrat, šapnuću
Klevetu: ko ti reče mor-dolamu! Mor-dolamu, crna hata, besna svata, ah Koštano
Mnogočisna, mnogolepa, mnogocvetna, okupano,
Okupano. Oh prokleta! Ti ključevi violinski u jetri mi kote se, ko bakcile Kohove:
Hanibale Karavađo, lopove, hajdmo mili da slavimo kanibalike.
Sad daleki svitaj produbljuje zeleni istok,
I Atlantik je toliko širok i duboko je u našoj žudnji tako,
Šarloiku i Odiseju da zapevamo, kad bi ko plako.
A zagrokta ko svinja kad je ko štroji:
O ljubljena je lokomotiva; Ta mašinovođa nije ništa drugo
Do nož koji pod matericom zaboden stoji:
Garava britva kriva. Jureći, uređuje i pomera ona polja, njen pisak to je zlih bogova volja.
O juri, nek juri voz uz groktanje. I noć.
Noć. nastade savršeni mrak, A kroz varnice što iz dimnjaka biju,
- Iz kiklopovog oka izleću zvezde, i on njima obavijen beži jak
Kroz Trakiju, Besarabiju i Ungariju; noć - Da l' leti moj voz? O, toliko varnica, Kroz poludeli podmlađeni Mlečni put;
Dole se providi i miriše nađubrena mračna njiva,
Međ noge tu prima poslanu ženu Boz, - i jedan mesec žut,
Ogroman, istinski prvi put noćas, mesec žut
(O čijem li vrtu sultanske kćeri sad je skut o, ćut! o ćut!
Pod vrbama sad peva, ko otac, mesec žut.

Ah bože moj, šta je to za mene! Zar ceo svet, zar će na njemu sve to, jurnuti kroz zrak;
Ja ne razumem otkud se onda sudara vlak kraj jedne reke!

Pa zamišljen sam, a plah, I ne znam kojim pravcem iz smrti: nisam li uvek
Onako jak...! Iz jednog sudara vozova izlazim,
Okrvavljen malo, evo, kao prvi zorin zrak,
I smejem se: na devojku neku, što pogibe
Razgolićenih bokova - Tako sjajna kao ptica sred purpurnih sosova,
Za malo golemog drhtanja, I mladosti, sred krvavih sosova.
I da bih njen jauk saslušao, oči sklapam
Pa mislim: da će joj grob biti beskrajan
Tamo, gde budem bio veliki heroj, a otac dolmen trajan,
I brat razbojnik užasan, Krvopija, mlad i užasan.

I to zapisah ja kraj jedne reke...-
I amin!

PurpleGlance is no longer member of Romance Cafe

andjela 33

VIP

#2004: (2007-10-21 20:47)

Pablo Neruda ....

LAGANO UMIRANJE...

Lagano umire onaj koji ne putuje,
onaj koji ne čita,
onaj koji ne sluša glazbu,
onaj koji ne nalazi zadovoljstvo u sebi.
Lagano umire onaj koji uništava vlastitu ljubav,
onaj koji ne prihvaća pomoć.
Lagano umire onaj koji se pretvara u roba navike,
postavljajući si svaki dan ista ograničenja,
onaj koji ne mijenja rutinu,
onaj koji se ne usuđuje odjenuti u novu boju,
i ne priča s onima koje ne poznaje.
Lagano umire onaj koji bježi od strasti
i njenog vrela emocija
od onih koje daju sjaj očima
i napuštenim srcima.
Lagano umire onaj koji ne mijenja život
kad nije zadovoljan svojim poslom ili svojom ljubavi,
onaj koji se ne želi odreći svoje sigurnosti
radi nesigurnosti i koji ne ide
za svojim snovima.
Onaj koji si neće dozvoliti
niti jednom u svom životu
da pobjegne os smislenih savjeta…
Živi danas! Riskiraj danas! Učini danas!
Ne dozvoli lagano umiranje!
Ne zaboravi biti sretan!

andjela 33 (female, 35)
Ko zna glasove misli, retko kada se oglasi glasom govora.Ljudi se poštuju rečima,a vole ćutanjem

andjela 33

VIP

#2005: (2007-10-21 20:51)

Pablo Neruda....Poezija!

LJUBAV ....

Zbog tebe, u rascvjetanim vrtovima čeznem za
mirisima proljeća.
Zaboravio sam tvoje lice, ne sjećam se vise tvojih ruku;
kako su se tvoje usne našle na mojima?
Zbog tebe, volim bijele uspavane kipove po parkovima;
bijele kipove bez glasa i bez vida.
Zaboravio sam tvoj glas, tvoj sretan smijeh; zaboravio sam
tvoje oči.
Poput cvijeta sa svojim mirisom, ja u sebi nosim maglovito sjećanje na
tebe. Živim sa boli poput rane; dotakneš li me samo, smrtno
ćeš me povrijediti.
Tvoja milovanja me obavijaju, poput bršljana na sjetnim zidovima.
Zaboravio sam tvoju ljubav, još uvijek išćem odraz tvog lika u svakom
oknu.
Zbog tebe, teški mirisi ljeta nanose mi bol; zbog
tebe, opet tražim oko sebe proročanske znakove nenadanih želja: padajuće
zvijezde, komete.

andjela 33 (female, 35)
Ko zna glasove misli, retko kada se oglasi glasom govora.Ljudi se poštuju rečima,a vole ćutanjem

Please note: VIP members do not see advertising

andjela 33

VIP

#2006: (2007-10-21 21:32)

Poezija!.....

D.CESARIĆ:

Ko zna (ah, niko, niko nista ne zna.
Krhko je znanje!)
Možda je pao trak istine u me,
A možda su sanje.
Još bi nam mogla desiti se ljubav,
Desiti - velim,
Ali ja ne znam da li da je želim,
Ili ne želim.

U moru života što vječito kipi,
što vječito hlapi,
Stvaraju se opet, sastaju se opet
Možda iste kapi -
I kad prođe vječnost zvjezdanijim putem,
Jedna vječnost pusta,
Mogla bi se opet u poljupcu naći
Neka ista usta.

Možda ćes se jednom uveče pojavit
Prekrasna, u plavom,
Ne sluteći da si svoju svjetlost lila
Mojom davnom javom,
I ja, koji pišem srcem punim tebe
Ove čudne rime,
Oh, ja neću znati, čeznjo moje biti,
Niti tvoje ime.

Pa ako i duša u tome trenutku
Svoje uho napne,
Sigurnim će glasom zglušiti razum
Sve sto slutnja šapne;
Kod večernjih lampa mi ćemo se kradom
Pogledati ko stranci,
Bez imalo svijesti koliko nas vežu
Neki stari lanci.

No vrijeme se kreće, no vrijeme se kreće
Ko sunce u krugu,
I nosi nam opet ono sto je bilo:
I radost, i tugu.
I sinut ce oči, naći će se ruke,
A srca se dići -
I slijepi za stope bivšega života
Njima ćemo ići.

Ko zna (ah, niko, niko ništa ne zna.
Krhko je znanje!)
Možda je pao trak istine u me,
A možda su sanje.
Još bi nam mogla desiti se ljubav,
Desiti - velim,
Ali ja ne znam da li da je želim,
Ili ne želim.

andjela 33 (female, 35)
Ko zna glasove misli, retko kada se oglasi glasom govora.Ljudi se poštuju rečima,a vole ćutanjem

#2007: (2007-10-22 00:43)

Poezija!!!

U hirovima marta

ostala je sama
u hirovima marta
u mirisu
još sanjive zemlje
ogrnuta
kao kišnom kabanicom
svojom mišlju
kako je svijet svih naših života
nastao zabunom
kako smo svi mi
samo izgubljena djeca
koja hodaju njime
i da u neredu
smiješnih mogućnosti
ništa smisleno
sem naših osamljenosti
nikada nećemo naći

veka038 (female, 36)
Plava, nezna, neizbezna... PREZADOVOLJNA

#2008: (2007-10-22 00:48)

Poezija!!!

Predvečernja varijacija

Drugačije umire ovaj dan
u gluho predvečerje

poslušan i pognut
kao krivac koji traži stope grijeha
otkoračava u beskraj sivila
zavlači se
u utrobu nadolazeće noći
da bi bar dosanjao horizont purpura
toneći krug sunca iza bregova
oblake od pamuka
što mu čuvaju tragove na nebu

sanja svoju potpunost
onako,
onako kako ja sanjam tebe

Drugačija je usamljenost breze
u ovo tmurno predvečerje

samotna i nezamijetna
posljednjim sasušenim drhtajem lišća
gubi samosvijest o svojoj ljepoti
istapa boje
u gordim siluetama borovih šuma
što čekaju prvi novembarski snijeg

čekaju svoju smislenost
onako,
onako kako ja čekam tebe

veka038 (female, 36)
Plava, nezna, neizbezna... PREZADOVOLJNA

triViALna

#2009: (2007-10-22 01:30)

Poezija & feedback...

Mali_Princ:

Ona je bila sasvim obicna devojka,
jedino su stvari oko nje bile neobicne.
Obicno je znala dobro da nanosi na lice
neobicne boje.

Ona je bila sasvim obicna devojka,
samo je po naravi bila neobicna.
Obicno je znala da se ponasa neobicno
u obicnoj situaciji
i obicno je skrivala svoju neobicnost,
neobicno otkrivajuci svoju obicnost.

Ona je bila sasvim obicna devojka,
samo sam ja pomalo
obicno neobican.

'El imate Vi negde da se kupite, ' nako kao nocno stivo?

P.S. @Purple

Oborila si rekord duzine - al' sam ga procitO!

Updated 1 time(s), Last update (triViALna) 2007-10-22 01:37

triViALna is no longer member of Romance Cafe

#2010: (2007-10-22 01:40)

Poezija!!!

Misao

U kasne sate,
kad samoća, s glasom sobne studeni,
priziva melanholiju

uvučem se u misao o Tebi

kao u toplu postelju,
kao u utrobu majke.

I sve potpuno nestane
da sve samo postane
jedan san sa izgubljenim budjenjima.

veka038 (female, 36)
Plava, nezna, neizbezna... PREZADOVOLJNA

total: 2052, displayed: 10, page:

... 193 194 195 196 197 198 199 200 201 202 ...

of 206

Login:
Lost password?

Tips

You have list where you can keep record of other members sorted by category, so you can contact them again very easy. More info

Specijalna ponuda do 31.03.2009.. VIP članarina za celu 2009 godinu za samo 880 dinara.

Glasanje za članove meseca. Učestvujte u glasanju i osvojite nagrade.

Poker billig

Your Ad Here

marketing info