ca blues:
(...)
.....da li je išta intimnije od potpunog sexualnog predavanja nekome....ne....
.....da li potpunim sexualnim i ljubanim predavanjem nekome.....trajno u njegovu dušu usađujemo i deo sebe.....da...
.....da li potpunim sexualnim i ljubavnim predavanjem neko usađuje sebe u našu dušu...da....
[/b
]....ca blues DA. Da li to isto cinim i u prijateljstvu? -
NE. Usadjuju prijatelji deo sebe u moju dusu, usadjujem i ja deo sebe u njihovu, usadjujem itekako, ali se nikada u tome ne predajem u potpunosti, jer je rec o drugoj vrsti ljubavi. Drukcije (se) dajem, drukcije uzimam, drukcije ocekujem i drukcije zahtevam. I pre svega delim.
Sa prijateljima sam uvek delila padove (narocito ljubavne). Nisu bili uvek tu kada sam letela, ali su uvek bili tu kada sam padala. U ljubavi padovi ne mogu da se dele. U ljubavi letimo zajedno, dok pada i tone svako za sebe. U tome je za mene neprebrodiva
razlika izmedju ljubavi i prijateljstva. I bitna mi je. Zato je podvlacim. Isuvise su mi bitni ljudi koje nazivam prijateljima da bih taj pojam "ovlasH" koristila, jer su bili tu kada sam ja bila u raspadu
zbog ljubavi. I zato su mi sveti, jer ih volim prvenstveno kao ljude, ne kao muskarca ili zenu, nego kao coveka. I zato na prijateljstvo gledam uzviseno, kao na jedan od najplemenitijih oblika/stepena odnosa izmedju dvoje ljudi. Mozda cak plemenitiji od ljubavi, jer je rezistentsn na vreme, dok ljubavi (uglavnom) nisu. Jer je van sexualne domene i hormonskih vrtloga. Jer je vernost i vecnost tako jednostavna. Jer se nikada ne nalazim u onoj ah tako prisutnoj dilemi u ljubavi : ili gazim tebe ili gazim sebe. Jer jedno prijateljstvo ne iskljucuje a priori drugo.
Jer je tako jednostavno deliti sa prijateljem nesto bez da iko ista gubi. I jeste svako prijateljstvo jedna vrsta ljubavi, ali nije svaka ljubav prijateljstvo basH zbog tog potpunog sexualnog i ljubavnog predavanja. U prijateljstvu mogu pre svega da delim, u ljubavi se gubim. I ne, ne mogu polse
prave (glupe li recHi) ljubavi iliti raskida veze (iz kojih god razloga) tom nekome biti iskren prijatelj. Ne mogu tog nekoga zagrliti, a da ne zadrhtim, ne mogu utonuti u ponore necijih ociju, a da mi ne klecaju kolena, ne mogu da mu pricam o zivotu, a da mi glas ne promeni boju i ne zadrhti svaka rec. Ne mogu tog nekoga u po noci nazvati, jer mi se plafon srusio na glavu, i ne mogu plakati sa njim kada me zgazi zivot, i ne mogu da ga pitam da li je srecan ili nesrecan, jer ne znam koji bi odgovor lakse podnela, i ne mogu da mu cestitam rodjendan a da me ne zaboli, i ne mogu da mu idem u svatove ili mozda cak i kumove.
Ne mogu.
Sa prijateljima sve to mogu. Ne mogu u lavirintu u kom sam se potpuno izgubila traziti semafore.
Ja nikada sa onima koje sam volela i volim kao muskarce ne bih mogla biti SAMO prijatelj. Mogla bih se ja ponasati kao prijatelj, ali sigurno nikada ne bih istinski samo tako osecala. Jer da je to tako, onda je svako prijateljstvo ljubav, i svaka ljubav prijateljstvo, i svaki prijatelj mi je ljubavnik i svaki ljubavnik prijatelj i ja onda ni jednog coveka nisam volela kao muskarca, nego iskljucivo kao coveka. E onda je sve svejedno i sve mi je jedno...
prijateljstvo posle ljubavi!!!
"
