Romance Cafe forums

....
BRATOVLJEV I MOJ CEŠALJ
Dok je ustajao iz kreveta i nazuvao papučice, iz kuhinje je čuo mamino jecanje. Ćutke ga je pogledala zakrvavljenim očima i on je poleteo da je zagrli. Pošto ga je gurnula od sebe nastavio je da stoji pred njom.
“Moram da idem, ne mogu više.”
Osetio je kako kolena počinju da mu klecaju i kako se pidžamica koju je mama sašila, polako natapa između nogu. Spustio se i klečeći rekao.
“Nemoj mama molim te! Prestaće, videćeš, samo nemoj da ideš.”
“Očešljaj se.”
Nije se pomerao. Ustala je, donela češalj i počela nemo da ga češlja.
“Mama, ti nećeš da me ostaviš?! Daj, očešljaću se sam. Stalno ću sve sam da radim, mama. Molim te, nemoj da ideš.”
“Moram, idi umi se.”
“Ali, tata nas zaključava, nemamo ključ, ti ne možeš da izađeš.”
“Idi umi se”!
“Hoću, mama, sve hoću, evo idem da se umijem.”
I dok je stajao nad lavaboom, pokušavajući da se umije, primetio je kako mu se ruke tresu, a kad se vratio u kuhinju, zatekao je samo širom otvoren prozor. Padao je sneg, a zavesa se lelujala.
Spustio se na stolicu, uzeo češalj i tako, sasvim sam, nastavio da se češlja.

"Ako podignem svoju desnu ruku, rece on, kuda ce moja ruka otici?"

Albahari

Hmmmm.... je li u pitanju bio neki od viših spratova ili ipak... prizemlje?

Znam, Zelda znam... ubices me hhahahahahahahahahahahahaa

Zelda?

...Zelda universe, includes the main and extended information for the hardcore fans.

Ma jok, malo prizemnije, zeld je na madjarskom zeleno, pa odatle kad vicem green...4eyes... kazem Zelda...kratje je

"...poslednji chowek na Zemlji bio je sam u swojoj sobi... ... ...neko je zakucao na vrata........."

... ...

IZA OGLEDALA
Na otvorenoj stranici radnog dnevnika pisalo je:
- Klijent i dalje sve povezuje sa fenomenom napuštenosti i razočaranja iz doba najranijeg detinjstva.
“I, kako ste danas?”
“Tužno. Uznemireno, usamljeno, patim.”
“Znači i nema neke promene u odnosu na prošli put? Kažite mi, koje su prednosti takvog stanja?”
“Prednosti? Pa, nema prednosti.”
“Zašto onda tako, to je ipak vaš izbor. Možete i da ne patite.”
“Ne znam…”
“Možda ste nekada naučili da tako dobijate pažnju?”
“Pa, moguće je.”
“A, da li ste razmišljali o tome da postoje i jednostavniji načini da se dođe do pažnje?”
“Pa ne. Nisam. Verovatno postoje!?”
“Za početak, ’ajde sada malo da probamo da jednostavno kažete šta vama treba.”
Sa druge strane zida, iza ogledala, sedeo je posmatrač. Učinilo mu se kao da je počeo da oseća neku blagu nelagodnost u stomaku, dok je u svoju svesku upisivao :
Problem br.1 - ljudska vrsta ispoljava narcisoidnu, patetičnu opsednutost doživljajima iz detinjstva i grotesknu sklonost ka bizarnim dramaturškim zapletima.

JESENJI DŽEMPER

Uvek kasnije nego što smo mislili. Septembar je prošao tako brzo, prepun obaveza koje donosi početak školske godine. Sa novim kišama, govorili smo: "Evo jeseni"; prihvatili smo da sve postane obična zagrada pre zime. A ipak, i ne želeći da to priznamo sebi, iščekivali smo nešto. Oktobar. Noći prvog mraza, dane sa plavim nebom iznad prvih požutelih listova. Oktobar, to toplo vino, ta nežna blagost svetlosti, kada je sunce pravo samo u četiri sata, posle podne, kada sve postaje blagost duguljastih krušaka popadalih sa krovova oko voćnjaka.
I tada nam je potreban novi džemper. Nositi na sebi kestenje, šumarak, bodljikave ljuspe kestenja, ružičasto crvenilo livadskih šampinjona. Odsjaje godišnjeg doba u mekoći šume. Ali novi džemper: odabrati novi žar koji će početi da jenjava.
U zelenim tonovima? Zeleno Irske, zeleno mahuna, magle, neravnomerno zelenilo viskija, divlje i usamljeno poput tresetnih livada, zeleno pokošene trave? Ali riđa? Ima toliko riđih boja, Ofelijina kosa, želja da okusimo, kao nekada, hleb-maslac-medenjake, boje šume naročito, riđost zemlje, riđost neba, neuhvatljivi mirisi vašara i drveća, vrganja i vode. Ili boja prirodne vune, što da ne? Džemper sa krupnim petljama, sa pletenicama, kao da neko još uvek ima vremena da plete za vas.
Ogroman džemper: telo će nestati, postaćemo godišnje doba. Džemper sa spuštenim ramenim, dok iščekujemo... Dobro je, i za nas same, to iznijansirano prihvatanje kraja. Odabrati udobnost sete. Kupiti boju dana, novi jesenji džemper.


(Filip Delerm)

VRAPČE


Iz gnezda je ispalo žutokljuno vrapče. Još u vazduhu je napravilo par besmislenih pokreta krilima, a onda je bupnulo o zemlju, ovako, BUP. Dva metra odatle prolazila je žena kojoj je kroz glavu prošlo samo jedno "iju", i u isto vreme je promrmljala "što me uplaši, bre".

Nekoliko koraka iza nje išao je čovek koji je pomislio "eto što je žena, ne bi stala da mu pomogne", i stao da mu pomogne. A onda je video da mu je polomljeno jedno krilo, a to mu je već bilo gadno, pa je produžio svojim putem.

Onda je prošla majka koja je za ruku vodila dete iz škole. Dete je pomislilo "malo vrapče, poneću ga kući" i reklo "malo vrapče, poneću ga kući", a mama je pomislila "samo mi još ptica treba" i rekla "nemoj, doći će njegova mama po njega".

Za njima je išao zagrljen par. Devojka je pogledala vrapca i pomislila "ovaj je gotov, neće još dugo" i rekla "jao jadan". Mladić je zaljubljeno pogledao svoju devojku u oči, pomislio "kako ima dobru dušu" i nežno je poljubio.

A onda je došao ludak. Pomislio je "tra la la", kriknuo iz sve snage i zgazio vrapca cipelom broj 47.