Nije kratka al vredi svaki red
A.P Cehov
MALA SHALA
Vedro zimsko podne... Mraz stegao, sve puca, i Nadjenjki, koja me drzi pod ruku, hvata se srebrnasto inje po uvojcima, na slepoocnicama i na maljicama iznad gornje usne. Stojimo na visokom bregu. Od nasih nogu do samog podnozja pruza se strma ravan u kojoj se sunce ogleda kao u ogledalu. Kraj nas su male sanke, postavlene jarkocrvenom chojom.
- Da se spustimo, Nadezda Petrovna, - molim ja. - Samo jedanput! Verujte mi, ostacemo zivi i citavi.
Ali Nadjenjka se boji. Sav taj prostor od njenih majusnih kaljaca pa do kraja ledenog brega izgleda joj kao strasna, neizmerno duboka provalija. Kad pogleda dole, ona premre i zastane joj dah cim je pozovem da sedne u sanke, a sta ce tek biti ako se usudi da poleti u provaliju! Ona ce umreti, poludece. - Preklinjem vas! - govorim joj. - Zasto se bojite? Shvatite da je to malodusnost, kukavicluk!
Nadjenjka najzad popusta, i ja joj na licu citam da ona popusta iako je to opasno po zivot. Bledu, uzdrhtalu, namestam je u sanke, obgrlim je rukom i zajedno se sunovraćujemo u bezdan.
Sanke lete kao strela. Vazduh koji prosecamo siba u lice, huci, zvizdi u usima, bolno stipa od besa, hoce da skine glavu s ramena. Od siline vetra ne mozemo da disemo. Kao da nas je sam djavo zgrabio svojim kandzama pa nas s rikom vuce u pakao. Predmeti oko nas slivaju se u jednu dugu traku koja strmoglavo juri... Evo, jos casak samo - cini nam se - i propali smo!
- Ja vas volim, Nadja! - izgovaram poluglasno. Sanke pocinju da klize sve sporije i sporije, hujanje vetra i zujanje salinaca nisu vise tako strasni, dah vise ne zastaje, i evo nas najzad dole.
Nadjenjka je ni ziva ni mrtva. Bleda, jedva dise... Ja joj pomazem da ustane... - Ni za zivu glavu necu se vise spustati - kaze ona gledajuci me razrogacenim ocima punim uzasa. - Ni za sta na svetu! Umalo nisam presvisla! Malo kasnije ona dolazi k sebi, i vec mi upitno zagleda u oci: jesam li ja rekao one cetiri reci ili su joj se samo one pricule u huci vihora? A ja stojim kraj nje, pusim i pazljivo razgledam svoju rukavicu.
Ona me hvata pod ruku i mi dugo setamo oko brega. Zagonetka joj, ocigledno, ne da mira. Jesu li izgovorene one reci ili nisu? Da ili ne? Da ili ne? To je pitanje samoljublja, casti, zivota, srece, pitanje vrlo vazno, najznacajnije na svetu. Nadjenjka mi prodornim pogledom nestrpljivo, tuzno zagleda u lice, odgovara bez veze, ceka hocu li ja zapoceti razgovor. 0, koliko promena na tom dragom licu, koliko promena! Ja vidim, ona se bori sa sobom. htela bi vesto da kaze, nesto da pita, ali ne na-lazi reci, nezgodno joj je, strasno, smeta radost...
- Znate sta? - kaze ona ne gledajuci me.
- Sta? - pitam ja.
- Hajde jos jednom ... da se spustimo.
Penjemo se uza stepene na breg. Ja ponovo namestam bledu, uzdrhtalu Nadjenjku u sanke, ponovo letimo u stravicnu provaliju, ponovo huji vetar i zuje salinci, i ponovo u najjacoj i najbucnijoj jurnjavi sanki ja izgovaram poluglasno:
- Ja vas volim, Nadjenjka!
Dok se sanke zaustavljaju Nadjenjka meri pogledom breg niz koji tek sto smo se spustili, zatim dugo gleda u moje lice, osluskuje moj glas, ravnodusan i nimalo strastan, i sva, sva, cak i njen muf i kapuljaca, cela njena sitna pojava izrazava krajnju nedoumicu. A na licu joj je ispisano:
- U cemu je stvar? Ko je izgovorio one reci? On, ili mi se samo priculo?
Ta neizvesnost je uznemiruje, izvodi je iz strpljenja. Siroto devojce ne odgovara na pitanja, natmurilo se, samo sto ne zaplace.
- Hoćemo li kuci? - pitam ja.
- A menn ... meni se svidja ovo sankanje - kaze ona crveneci. - Da se spustimo jos jedanput?
Njoj se "svidja" to sankanje, a medjutim, dok seda u sanke, ona je kao i pre toga bleda, jedva dise od straha, drsce.
Spustamo se treci put, i ja vidim kako me ona gleda u lice, prati moje usne. Ali ja prinosim ustima maramicu, kasljem, i kad se nadjemo na sredini brega, uspem da prosapćem:
- Ja vas volim, Nadja!
I zagonetka ostaje zagonetka! Nadjenjka cuti, razmislja o necemu... Ja je pratim sa sankanja kuci, ona se trudi da ide sto lakse, usporava korak i neprestano ocekuje da li cu joj kazati ore reci. Ja vidim kako se muci, kako se savladava da ne kaze:
- Nije moguce da ih je govorio vetar! Ja necu
da je to govorio vetar!
Sutradan ujutru dobijem ceduljcu: "Ako idete danas na sankanje, svratite po mene. N." I od toga dana Nadjenjka i ja - svakog dana idemo na sankanje i, spustajuci se odozgo, ja svaki put poluglasno izgovaram uvek iste reci:
- Ja vas volim, Nadja!
Uskoro se Nadja navikava na tu recenicu kao na vino ili morfijum. Ona ne moze da zivi bez nje. Doduse, juriti niz breg strashno je kao i pre, ali sada vec strah i opasnost daju posebnu car recima o ljubavi, recima koje su zagonetne kao i pre, i koje tiste dusu. Osumnjicena su uvek ista dvojica: ja i vetar... Ko joj od nas dvojice izjavluje ljubav, ona ne zna, ali njoj je, ocigledno, vec svejedno; iz bilo kog pehara pio - svejedno je, samo da se opijes.
Jednog podneva uputih se sam na sankanje; umesavsi se u gomilu, vidim kako Nadjenjka prilazi bregu, kako me trazi ocima... Zatim se plasljivo penje uza stepenice... Strashno joj je da se sanka sama, o, koliko je to strashno! Ona je bleda kao sneg, drsce, ona ide kao na gubiliste ali ide, ide odlucno, ne osvrcuci se. Ona je sigurno odlucila da najzad proveri hoce li se cuti one zanosne slatke reci kad mene nema? Ja vidim kako, bleda, sa ustima otvorenim od uzasa, seda u sanke, zatvara oci i, oprostivsi se zauvek od zivota, krece... "Zzzz" ... zuje salinci. Ne znam cuje li Nadjenjka one reci... ja samo vidim kako ona ustaje iz sanki iznurena, slaba, a po licu joj se vidi da ni sama ne zna da li je cula nesto ili nije. Dok se spustala, strah joj je oduzeo sposobnost da cuje, da razaznaje sumove, da shvata...
Ali evo dolazi i prolecni mesec mart... Sunce je sve blaze. Nas ledeni breg tamni, gubi svoj sjaj i kravi se najzad. Mi prestajemo da se sankamo. Sirota Nadjenjka vise nema gde da cuje one reci, niti ima ko da ih izgovara - vetar se ne cuje, a ja se spremam za Petrograd, na duze vreme, po svoj prilici zasvagda.
Nekako dandva pre odlaska, u sumrak, sedim ja u basti, a od dvorista u kome zivi Nadjenjka ta basta je odvojena visokom ogradom sa siljcima... Jos je prilicno hladno, na djubristu jos ima snega, drvece je mrtvo, ali vec mirise na prolece i spremajuci se na pocinak gavrani bucno grachu. Prilazim ogradi i dugo posmatram kroz rupu. Vidim kako Nadjenjka izlazi na trem i dize tuzan, izgubljen pogled prema nebu... Prolecni vetar duva pravo u njeno bledo sumorno lice... On je podseca na onaj vetar koji nam je hucao onda na bregu kad je slusala one cetiri reci, i lice joj postaje tuzno, pretuzno, a niz obraz klizi suza... I siroto devojce pruza obe ruke kao da moli taj vetar da jos jednom donese one reci. I ja, sacekavsi vetar, izgovaram poluglasno:
- Ja vas volim, Nadja!
Boze moj, sta se zbiva s Nadjenjkom! Ona klikce, smesi se celim licem i pruza u susret vetru ruke, radosna, srecna, tako lepa.
A ja odlazim da se spremam za put.
To je bilo davno. Sada je Nadjenjka vec udata; udali su je, ili je sama zelela - to je svejedno, za sekretara plemickog starateljskog fonda i sad vec ima troje dece. Ono kako smo nas dvoje nekada isli na sankanje i kako joj je vetar donosio reci: "Ja vas volim, Nadjenjka" - nije zaboravljeno; za nju je to sad najsrecnija, najdirljivija i najlepsa uspomena u zivotu...
A meni sada, kad sam postao stariji, nije jasno zasto sam govorio one reci, zasto sam se salio ...
