Najkraca kratka prica
Gledam televiziju i lepo vidim: u moj rodni grad, koji i budan sanjam, stizu probisveti i propalice, hiromanti, stizu varalice, krojaci novog odela, pisci-zderonje, amateri, cirkusanti, lazovi, krivotvoritelji, kradljivci tudje muke, mucavi govornici, pevaci bez sluha i predavaci na losem glasu, profesori ex-cathedra, prodavci magle i dima... I svako od njih zasluzuje vest u najgledanije vreme, svako od njih ima dvoranu punu do poslednjeg mesta. Istina, televizija ne snima ton vec samo sliku, pa oni otvaraju i zatvaraju usta kao ribe na suvom, ali, o ruznog li sna: - medju publikom otkrivam svoje nekadasnje prijatelje i susede, prve ljubavi bez ljubavi, rodjake i ucitelje, vidim kako s divljenjem slusaju ove opsenare, kako im tapsu i naivno predaju nagrade, povelje i vence, diplome i pakete, i vidim, lepo vidim, ni na pamet im ne padam dok se dive ovim prevarantima (osecam, vec odavno su zaboravili cak i kako izgledam), a od svih gradova na svetu, jedini u koji ne smem da se vratim, to je bas moj rodni grad, svejedno sto samo ja poznajem i brizljivo cuvam reci ljubavi za njega, i jedini ja, onu tajnu madjijsku sifru koja, kada se izgovori, pretvara u prah i pepeo lazne proroke. Ali, sta to vredi kad sam vec toliko dugo u dobrovoljnom izgnanstvu, koje niko i ne primecuje.
Momo Kapor
andjela 33
(female, 35)
Ko zna glasove misli, retko kada se oglasi glasom govora.Ljudi se poštuju rečima,a vole ćutanjem
nije vazno nimalo , a mozda
