Romance Cafe forums

Kada biste saznali da vam preostaje još 6 meseci života, što biste učinili?

- povukli se u sebe ili iskoristili to vreme na najbolji mogući način?
- odustali od nekih planova znajući da ih nikada nećete dovršiti?
- napravili nešto što ste oduvek želeli, a niste imali dovoljno hrabrosti ili sredstava?
- putovali ili ostali u sadašnjoj sredini?

Kako biste se nosili s tuđim pogledima koji vas sažaljevaju?

Nije rekao baš šest, ali tu negde

Eh....ništa naročito.......beli mantil, sitne očice i špicast nos, mlohavi beli obrazi i zdepasto telo. Ruke bele, prebele, beživotne kao testo. Po svemu me podsetio na staroga krta iz bajke o Palčici. Iz usta seva presuda.............................................................................

Ja plakala od Karađorđevog parka do Albanije.........na glas...............onda............ prestala..............................i.....i.....ništa.

Počela sam da se igram i ne prestajem već desetak godina.

meni rekli da imam jos 2 dana..

a ja se razmisljam..ma...ne mogu bwe sad da odem kod paje i pere...imam 1000 stvari nezavrsenih..
a i sta da stignem za 2 dana..dakle...shipak...nece moci...
posle par godina sretnem docu...i on kaze da su me s pravom otpisali, ali sam ja samo iz inata ostala ziva..
ne verujte u prognoze..ali bez obzira na njih, zivite svaki dan kao da vam je poslednji, volite, igrajte se, uzivajte u sitnicama..

KAD BIH MOGLA PONOVNO PROŽIVJETI ŽIVOT od Erme Bombeck
(napisano kad je otkrila da umire od raka)




Otišla bih u krevet kad sam bila bolesna umjesto pretvaranja da će se
svijet prestati okretati ako ne budem prisutna.

Zapalila bih ružičastu svijeću napravljenu poput ruže prije nego što se
otopi u skladištu.

Manje bih pričala i više slušala.

Pozvala bih prijatelje na večeru čak i ako je tepih umrljan ili je kauč
izblijedio.

Pojela bih kokice u "dobroj" dnevnoj sobi i manje bih brinula o nečistoći
ako moji požele zapaliti vatru u kaminu.

Odvojila bih vrijeme za slušanje mog djeda i lutanju kroz njegovu mladost.

Preuzela bih više odgovornosti koje je nosio moj muž.

Ne bih nikad inzistirala da prozori automobila budu zatvoreni usred ljetnog
dana jer je moja kosa taman isfrizirana i uređena.

Sjela bih na travnjak (bez obzira na mrlje od trave).

Manje bih plakala i smijala se ispred televizora, a više promatrajući
život.

Ne bih nikad kupila nešto samo zato što je to praktično, što se neće
vidjeti mrlje ili zato što ima doživotnu garanciju.

Umjesto što sam željela da što prije prođe devet mjeseci trudnoće, cijenila
bih svaki trenutak i shvatila da je čarolija koja raste u meni jedina
prilika da pomognem Bogu u stvaranju čuda života.

Kad bi me djeca naglo poljubila, ne bih nikad rekla: "Kasnije. Sada operi
ruke prije ručka." Bilo bi puno više Volim te umjesto Žao mi je.

Najviše bih, kad bih imala drugu priliku za život, cijenila svaku minutu,
gledala je i zaista vidjela i nikad se ne bih osvrtala.

Prestanimo se znojiti zbog malih stvari.
Prestani brinuti o tome tko te ne voli, tko ima više ili tko što radi.

Umjesto toga, počnimo cijeniti odnose koje imamo s onima koji nas vole.

Razmišljajmo o tome čime nas je Bog blagoslovio.

I što činimo svaki dan da poboljšamo sebe umno, fizički i emocionalno.

Sest meseciiiiii

kada bi videli kako mi je dobro, niko me ne bi sazhaljevao... :]

Ovako, prvo o sažaljevanju i saosećanju.
Razlika je drastična, a pošto su mi bitni oni koje volim i koji vole mene (izgleda da niko nije operisan od narcizma ), sažaljenje nije nešto što bi me doticalo.

DIGRESIJA, VELIKA: AKO BUDEM IMALA ISKUSTVO DA SAZNAM DA ĆU DA UMREM ZA ŠEST MESECI ILI ŠEST DANA ILI ŠEST MINUTA, TEK TADA OVO ŠTO PIŠEM NEĆE BITI PUKA TEORIJA. DO TADA, KUC KUC DA NE BUDE SKORO, PIŠEM ONO ŠTO MISLIM I KAKO TRENUTNO (MAŽNJAVAM CITAT) DIŠEM.

Ajmo dalje. Saosećanje, ljudski, bolno, plemenito, očekivala bih to od voljenih. Raznih.

Šta bih radila? Prigrlila bih one koje volim više nego što sam to činila do sada. Govorila bih im svima, ne bih podrazumevala nikako, u stvari, svesno bih radila na tome da podrazumevanja izričem.

U vezi sa nekim od prethodnih postova. Ozbiljno, bez ikakve ironije, ne daj bože cinizma, plamena ili kako ono beše... flejma. A šta ako je čovek pisao ozbiljno, pa ja tešila, tipa magije, ono što izgovoriš prizoveš, ono što prećutiš, ne prizivaš? Samo to...

I evo za sve vas ćut' tamo! Ozbiljno, najozbiljnije. I da teoretišete samo, što više, to vam želim.

Eto.

Naježila sam se pri pomisli da bih mogla da budem doterana do nekog kraja, kada se boriš sa saznanjem da nema više i da tih 6 meseci, ili koji dan više ili manje, moram proživeti na najlakši mogući način.
Pa, evo: Provela bih svaki sekund, minut ,sat sa svojim detetom, negde bismo otputovale samo nas dve i družile se, na najlepši mogući način...ne bih gušila ,ne bih joj kvocala , ništa ne bih menjala, već bih je pripremala na to da svačiji život ima svoju svrhu, svoju ulogu, da smo svi smrtni i da ćemo jednom opet biti zajedno...na nekom lepšem i boljem mestu!

Uh ,ovo je bilo teško, kucam u drvo da se to što kasnije dogodi...ali, suze ne mogu da zaustavim....teška tema...ovo je neki ludi dan, ne bih volela da se ponovi!

Ne zelim ni da pomislim da mi predstoji jos samo 6 meseci i manje od zivota ali kad bi za tren pomislio znam da bi proziveo punim plucima ne stedeci se

p.s. Reklo bi se da su nekima odavde odbrojani dani te se ponasaju nedolicno jednom dzentlmenu ali jos sam mlad i mogu da se ogresim !!!

Dodatak: Govorim načelno. A opet, jebi ga, kad nikad ne znaš. Pa me nešto sledilo.

Koji "veseo" dan, majko mila! Mada, citirati samu sebe, gušt nenadani ! Evo, na ovoj temi dosta. Over and out.