Romance Cafe forums

Kad dodje kraj umete li da odete? ili pustate da vas mrcari losa veza?i dok odlazite,govorite li stvari zbog kojih se necete moci vratiti? Ili ostavljate vrata otskrinuta? Nablatite nju/njega ili sebe?
Stvarno,umete li da odete?

Mislim da umem da odem ... pitanje je samo da li umem da obarem trenutak???

Trudim se da bude dostojanstveno i ne koristim vredjanja kao način pozdrava ...
Nekada se dešava da ne izgovorim sve ono što bih htela ... ali pronadjem način da on razume neizgovoreno ...

Položaj vrata nikad ne zavisi samo od mene ... uglavnom ostaju otškrinuta ali ne za nastavak veze (jer samo je sarma dobra kad se podgrejava) već za normalno funkcionisanje dvoje odraslih ljudi u realnom životu (bez okretanja glave jedan od drugog na ulici i tome slično).

Ne blatim sebe a zašto bih i njega?
To bi za mene predstavljalo uništavanje svega onog lepog što nas je do tad vezivalo ...
I uglavnom se sećam samo lepih stvari ...

Bicu krajnje iskren,pod utiskom tvog posta na temu da se sve brzo raspline,malopre sam je procitao...
Meni je tesko da dodjem,a ne odlazim nikada
do sada sam uvek ostao u najboljim mogucim odnosima
sa svim meni dragim osobama
Nikada ne treba biti zao,nezahvalan,bezobrazan
i nikada ne treba biti neiskren prema voljenim osobama
One koje si jednom voleo,uvek imas negde u delu srca
cak i kada te nerviraju,povredjuju...ili ti njih...
A da li umem da odem,bas,to treba pitati njih
jer ja ne odlazim,uvek sam tu
za one koje volim...

Bi mi na usnama da odmah, kratko, odogovrim "umem"... Pa se setih...
Iz ove perspektive, sad, kad su se strasti smirile, kad su neki novi susreti vazniji, kako Jelena reche, pamtim samo lepe stvari. I kao i Ledeni, na neki poseban nachin, uvek sam za njih tu.
... Nekad umem, nekad ne. Deshava se da me nadanje da neshto moze da bude drugachije i da se promeni, da bude bash onako kako zelim, zadrzi. Pa ostanem u tom odnosu duze nego shto je potrebno da bi se "umelo" otici, da bi se lepo otishlo... Kad sve saberem i oduzmem, preovladjuje jedan, meni najsvojstveniji nachin: samo namignem, nasmeshim se i naglas kazem, govoreci i sebi i "suigrachu": "Kad prespavash, sve izgleda drugachije"... I odem, bez zaklinjanja da cu se vratiti ili ne... Pushtam da se stvari same dese, vodjene osecajima i zivotnim strujama.

mislim da vecina ne ume da ode na vreme...i kad razgovarate na tu temu s ljudima oni kao iz topa izbacuju gomilu besmislenih izgovora.Od egzistencijalnih razloga do onog "A sta cu sad sam/sama?"
U losoj vezi ne bi me nista moglo zadrzati.Naustrb mnogih stvari,ja znam da moj mir nema cenu.

ps.nego jos da pitam nesto (ko pita ne skita) : kako se pise naushtrb?

na ushtrb?
ili naushtrb?
ili se ne pise?

i da,licno mislim da su posle odlaska (ma kakav on bio) vrata jedno vreme uvek zatvorena.
nekad je potrebno vreme da druga strana iskulira
volite li onaj nacin "kad odlazis ucini to da tako ne izgleda"?

BaSH umem da odem..da stavim TACKU... da udarim kratak rez..ali uz argumente koji ne treba da uvrede..koji ne zatvaraju vrata da kasnije normalno komuniciramo..

Ne odlazim, definitivno ne, "na vreme". Odlazim tek kad i poslednji tračak nade da će moja strasna i iskrena posvećenost nekome koga volim izazvati sličan odgovor (što se, naravno, ne može desiti ako potencijal ne postoji). Ili... ima i ili

Odlazim bez reči, jer reči presuše. Drugačije i ne može biti kada govoriš - na sve vrste govorenja mislim - a pustinja samo upija. Pa ti presuši grlo i ukoče se prsti. A nema ni smisla. A i ne želiš više ništa. Samo da nestane.

I posle čekaš da prestane bubnjanje u ušima. Što u mom slučaju traje prilično.

Verovatno ne umem da odem.

bubnjanje u usima mi se desava kad on ode....i svi dobri razlozi da ustanem izgledaju besmisleni...i dugo,dugo sam slepa i mrtva za neke druge,nove ljude oko sebe ...kao u filmu "Fatalna privlacnost" : To je van moje kontrole.....
ali kad ja odem,cinim to bas kao Hemingvejev pukovnik u "Preko reke i u sumu"
"Sve do cega mi je ikad stalo mogu da bacim preko ramena u vodu i da se ne okrenem kad ucini BUC!"
ili bi bar volela da je tako.................

Odlazimo sa nekog mesta...da bi posli na novo.
Odlazimo...da bi se jednom mozda vratili...ako je nasa odlazna tacka na drugom kraju puta nasih dolazaka.
Lako je otici, kada znate da cinite ispravnu stvar.
Kada ste sigurni u svoje pravo da odete.

Najveci je problem kada ni sami niste ubedjeni u svoj odlazak...
Sta tada?

Ja zagrizem jabuku do kraja...i marsiram mars sa pogledom okrenutim pravo.
Dobre stvari filtrira vreme.
Niko od nas ne zna i ne moze znati kako je tok njiegovih postupaka izmenio Providjenje.
Odlazim...da bih dosla na bolje mesto.
Zato odlazim bez tuge. I oklevanja.

Kad odem,to je odlazak za uvek,ali to je bilo dva puta,bilo je upecatljivo snazno,dosta je,za ovaj zivot Hej,kako mi ovo zvuci poznato,sto je neobicno jer nisam citao knjigu,ali komentar sam zapamtio.Bio je ovde,jednom,citiran,napisan i otkriven!