Romance Cafe forums

PROZA I POEZIJA
SLIKARSTVO I VAJARSTVO
FILMSKA UMETNOST

su samo neke od umetnickih izrazajnih formi,...koje vam se najvise dopadaju i gde nalazite svoje "vibracije"........mozda su to neke manje konvencionalne forme za koje mi neznamo......pisite o vasim afinitetima i poimanju umetnosti iz vaseg ugla..............

Kad su ono moji mama i tata mene pozzeleli, pa me u svojim glavama, i telima i rukama prepletenim, ljubavlju svojom stvarali, izduzzujuci mi prste, kosi dajuci bujnost i sjaj, ochima toplinu, ramenima drzanje, kolenima oblost... Elem, tad su, igrajuci se nezznostima, u igri zaboravili da mi daju dar da slikam. Da nacrtam oblike svemu shto vidim. Zaigrali se i zaboravili

Al' dobri su bili. Ostavili mi dar da chujem rechi. Da ih chujem i da u njima spektar boja vidim. Da u izgovorenom osetim meki treptaj svakog slova, il' tutanj prigushene oluje u svakom zarezu. Pa mi sad blizza poezija i proza. Nekako razumljivija. Nekako moja.

A slike... Volim slikarstvo. Al' poznajem ga na "svidja - ne svidja" sistem. I pamtim... U Beogradu je '80 i neke bila izlozzba Rjepina, u SANU-u. I trajala je sedam dana. A ja sam svih sedam dana za redom odlazila da opet i opet iznova opchinjeno stojim ispred slike kojoj je autor dao naziv "Urokljive ochi". Ne znam znate li sliku - starac, sa sheshirom, u suknenom gunju... I njegove ochi... Mogla bih i danas, mnogo godina poshto sam videla sliku, do u detalje da je opishem. Al' znam ja da i vi znate o chemu pricham

A muzika... Muzika i ritam... To je ono u shta su me uvili kad sam se rodila. Al' to cu vam prichat' drugi put

volim sve to
volim filmove s licnim vidjenjem stvari...nikakva pouka na kraju niti obavezan hepiend...nikakva borba dobra i zla...tek licno poimanje stvari...dobru fotografiju u filmu jako cenim i zapazam...i muziku,naravno....favoriti: Wenders,Tarantino,Deni Bojl,D.linc,....
u knjizevnosti gotivim formu kratke price,kao kod Keruaka,Apdajka,Karvera,....kad se oko obicne trivialne situacije majstorski isplete prica...volim i ono pisanje iz stomaka,kao kod Bukovskog...
volim..volim...
nastavice se...

Ko ono beše rekao da je pozorište nalik na ljubav, da film sličan seksu? Da li Moravija ili tako neko... javlja mi se Moravija, ali, ko će ga znati, možda i grešim. Sa dotičnim gospodinom složila bih se kada bih znala da je on seks proširio na sve manifestacije života, da ga je doživeo kao sveukupni eros, bujanje, stapanje, uranjanje...

Nedavno sam sa jednom drugaricom pričala o tome šta bih bila kada bih mogla da biram umetnost kojom bih se bavila. I ona pomene muziku kao najbožanskiju od svih umetnosti, a ja, naravno, pomenem

FILM

kao nešto što mom ličnom senzibilitetu najviše odgovara. Volim ja pozorište, volim baš... A opet eros bivstvovanja, tako neponovljivo i autentično odražen u filmu, pa imaš utisak da i kada distanca postoji (što, po mom mišljenju jeste jedna od bitnih psiholoških odrednica pozorišta), to je distanca željena, žuđena, svesno-iracionalno izabrana. Volim situacije i odnose i sve ono kada si ogoljen, stavljen pred svršen čin, ranjiv i jak istovremeno. A film u meni proizvodi baš to (ako uopšte ijedna umetnost može da proizvede išta što je bar malo blisko vetrometini, onoj životnoj).

Film je strast, i kada je Vendersovo grcavo i začudno i bolno i čulno i nedosegnuto (u "Pariz Teksasu", na primer), i kada je smešno-tragično brisanje suza rukavom (ne maramicom) (kao kod Kišlovskog, u njegovom "Belom"), i kada su one kuglaste munje u neponovljivom "Varljivom suncu", kod neponovljivog Nikite Mihalkova, i kada je priča o detinjstvu i lastišu suknje koji je ostavljao otisak na nečijoj koži (opet Mihalkov, i Oleg Menjšikov koji priča njoj), i kada je ona rečenica koju izgovara Endi Garsija u "Šta sve možeš u Denveru kad si mrtav" (vidi je negde na drugom kraju prostorije, pogleda je i kaže da klizi)...

i kada je mnogo toga drugog.

Strast, seks, ljubav, izbor intuitivnog, pa se intuitivno izborom pretvara i u svesnu nameru...

Film...

... prvo...

slikarstvo i vajarstvo....volim ali sam neznalica...volim recimo Modiljanija...ne volim realizam...cekam da me slika ili skulptura dotaknu...
Zelena pomenu cime bi se bavila....
eh da mogu da biram...pevala bih jazz ...svu noc.....onaj spori,lepljivi,letnji ,lenji jazz sto plavi citavu sobu ...nesto kao...kao...Bili Holidej......

"...pevala bih jazz ...svu noc.....onaj spori,lepljivi,letnji ,lenji jazz sto plavi citavu sobu ...nesto kao...kao...Bili Holidej...... "


OndaK bih Te ja mogla slooshati celu notj!


Elem...nisam neki preterani zaljubljenik u slikarstvo..ali imam svoje momente...prva poseta muzeju Van Gogh sasvim mi je oduzela dah...stajala sam ispred slika sa strahoposhtovanjem..neizmerno srecna shto mogu uzhivati u njegovim radovima....imala sam utisak da se svakog trena mogu rasplakati od najezde nekih chudnih,meni do tada nepoznatih osecanja koja su me preplavila..

Slichno mi se desilo i prilikom posete jednog od muzeja u Delftu..nisam zapamtila naziv slike..ali pogled i izraz lica,jednog od mladica koji je na njoj naslikan...mogao je satima da me zadrzhi ispred nje..da me odvede u neko davno,nepoznato vreme...i chinilo mi se,da je chak i odlazeci od slike,taj pogled i dalje bio uprt u mene..

imao sam slicno iskustvo kao sonya kada sam jos davnih 80-tih posetio TATE galeriju....
prvi put sam se sreo sa picassom face to face. bili su to neki rani radovi potpuno ne -nalik na njegov kasni kubizam...divni pastelni portreti u stilu najboljih majstora renesanse...a na drugom kraju sale njegov kubisticki portret ruske ljubavnice , i cirilicno slovo zh kao okvir oko cele slike jer se zvala ZHENJA...

nezaboravan dozivljaj.....

Moje iskustvo u vezi sa slikarstvom i izložbama je estetsko-fiziološko iskustvo...

Izložba, ogromna, retrospektivna, radova Džordžije O' Kif, američke slikarke, 20. vek je u pitanju... Galerija savremene umetnosti u Kopenhagenu.

Ja stajala i stajala... i ondaK morala da sednem

Njene kale... i činjenica da je vrhunska erotika istovremeno i vrhunska duhovnost... i obrnuto...

Kakve su to kale!

Umetnost... jako sirok pojam, naslov ubio se za promasiti temu. Verujte mi na rec, ja se skolovao na tu temu i... jako lepo crtam, i jos bolje vajam, a tek sto pevam jazz i blues, a tek fado...

E da, umetnost je dusu dala za meshetare i impotentne stvaraoce, razne instalatere, kriticare i kritizere, svi se oni lepo goje (i to prilicno uspeshno) na racun stvaralaca ali... to je zivot zar ne?

A šta je sa "uživaocima", je l' to znači da oni treba da ćute?