pogledao sam veceras opet po ko zna koji put film " buena vista social club,"sve hvatajuci sebe kako neumorno zadirem u svaki detalj ne bih li zapazio nesto sto jos nisam ili nesto sto bi moglo da ima neko drugo paralelno znacenje. film je blago receno [verujem da ga je vecina pogledala] delirijum radosti i tuge u trajanju od 1 sata i nekih 40 minuta, koji isteknu nepristojno brzo.
wim wenders koji ima za sobom zavidnu reputaciju rezisera koji bezi od klishea i onoga sto se ocekuje od njega napravio je sa svojom ekipom malo remek delo koje cini mi se baca u zasenak njegov sveukupni portofolio inace izvanrednih nezanrovskih dostignuca.
prica o zaboravljenim kubanskim muzicarima koji su sasvim slucajno skupljeni pred kameru da bi im se udelio delic slave i priznanja koji su vec imali svirajuci u zlatnim vremenima nacionalnu muziku tog egzoticnog ostrva ne bi bila to sto jeste da nije protkana finim fragmentima tih muzicarskih sudbina.
osim muzike koja je apsolutno centerpiece celog filma ono sto odusevljava je kamera koja se cudesno krece, lomatajuci se kroz mracne ulice havane ili kao muzika, milozvucno klizi oblinama vec zaboravljenih americkih drumskih krstarica sa pocetka pedesetih.
ray cooder inicijator projekta i covek iz senke , fenomenalni muzicar, ostao je u filmu bas ono sto i treba, covek iz senke koji suptilno i nenametljivo vodi nit filma pazljivo vagajuci kolicinu svog prisustva u kadru.
pogledavsi ovaj film o ljudima jednostavnih zivota koji su stvarali velicanstvenu muziku i ostali jednostavni, cineci svoje zivote malim unutrasnjim rajem i ne dozvoljavajuci ni nemastini, ni licnoj nesreci da promeni ili ugrozi taj equilibrium spremni smo postaviti mnoga pitanja ali isto tako nisam siguran da bi nasli zadovoljavajuce odgovore. svako od nas bez razlike.
vecine tih maestralnih muzicara vise nema ali hvala
wim wendersu
ray cooderu
compay segundo
eliades ochoa
ruben gonzales
omara portuondo
ibrahim ferrer
i ostalima
sto su nam podarili deo sebe, verovatno ne znajuci da cemo biti bogatiji.....
UMETNOST.......
], njegovim izvanredno slozenim dijalozima koji su bukvalno "prica u prici "i na kraju genijalno odabranom muzikom. ovo zadnje je godinama vec postao trademark ovog sjajnog stvaraoca i toliko dobro "pashe" pojedinim delovima filma da su prosto neodvojivi. njegovo je umece da muzikom dovede gledaoca do ushicenja da bi ga samo tren kasnije vratio u stvarnost koja je cesto veoma surova....
kaze da joj se javi ko resi enigmu iz 1956.
... 
Slutim da si sama radila?