Romance Cafe forums

ferlucifer:Zubima za vazduh
I? Koje ste karte na talon spustili? I u koji ulog igrate? I ko je kockar s druge strane stola? I kojeg keca u rukavu nosite? I... Ma, kockate li vi uopshte?
.........................
Ja sam i za vreme i za život i za smrt – nešto posebno.I teškom sam se mukom izborila za to. Baš uz njihovu pomoć.
Postala sam građevina koja je vekovima narastalau jedan džinovski organizam. U nepreglednoj smeni rađanja i umiranja postala sam otporna na sve. Posebno na vreme. I njegove zube. Tako oštre i pune otrova. Na njegovu, kao bič dugačku jezičinu kojom mi je nekada preteći palacalo. Kao zmija otrovnica.
Sada mi ta ista, evo, leškari na ramenu. Sa isceđenim otrovom iz povađenih zuba. Sa iščupanim jezikom. I zašivenim ustima. Da me ne proguta.
Ja zmijama ipak ne verujem. Naročito ne – onima na ramenu. Njima – baš nikada.
Naučila sam to.
Nosim tri teshka tereta. S' lakoćom. Kao tri pera. Kao tri religije. Ja sam vrtlog. Pupak sveta. Iz koga izlaze i u koji se slivaju tri reke. Prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.
Ja sam grad. Ni na nebu ni na zemlji. Sa temeljima bližim zemlji i krovom tik uz nebo.
Ja sam otvoreno poglavlje. Koje se ne može zatvoriti. Ni završiti. Mesto gde mrtvi vladaju živima. I obrnuto. I niko ne zna kojima od njih to carstvo pripada. Jer svi misle – baš njima.
Ja sam i potvrda i negacija.
I trozubac u nevernikovom stomaku i oreol na temenu sveca. I kletva kao požar koji pali i molitva kao nektar voća – na istim usnama. I zastrašujuća krezuba lobanja i svilena bela – zastava, i paperjasti ptić goluba mira i stari lešinar sa komadom strvine u kljunu.
Ja sam plodna livada. Tlo koje ne bira čime će ga ko posejati. Semenom dobra. Ili – semenom zla.
Šta ko poseje, to će i požnjeti.
Šta ko potraži, baš to će i pronaći. I od mene dobiti.
A moj duh, moje telo i moja utroba će ćutati. Uvek.
Neće progovoriti ni jenu jedinu reč. Neće otkriti nikome. Nikada. Da je ta građevina sazidana od mojih kostiju. Satkana od moga jada. Od njegovih biranih, najfinijih i najtaninijih niti. Da su njeni zidovi natopljeni mojom krvlju. I suzama. Okamenjenim.
Da su njeni obrušeni prozori – moje oči. Prazne.
Da su njene prostrane sobe i prašnjavi hodnici, puni natrpanog kamenja, ustvari moje grlo. Puno progutanih krika i jauka kojima sam zatrpala prolaz do stomaka. Kako bi prigušila plač. Malog deteta na njegovom dnu. Da za njega niko ne sazna. Da mi ga ne povrede.
Da ga sačuvam od svih.
I od sebe.
Tamo gde sam bila najtanja, ojačala sam. Gde su mi štepovi popucali – stavila zakrpe.
Gde su zidovi napukli, zabetonirala sam. Gde su se zatrpani prolazi obrušili, napravila sam lažne. I tajne. I odmah ih zaboravila.
Setim ih se nesvesno. Samo dok spavam.
Samo tada, potpuno sigurna da sam sama. I da me niko ne može izdati.
I tek tada se, bez straha, ako je budno – sa njim poigram.
Ako je gladno – nahranim, ako je uplašeno – smirim, ako je tužno – razveselim, ako je pospano i umorno – uspavam.
I znam da je uvek i budno i gladno i uplašeno i tužno i pospano i umorno ali da ne može da zaspi – dok ja ne dođem.
Da ga ušuškam i prizovem anđele. Da mi ga čuvaju.
I tek tada mogu i sama da se smirim, jer znam da je živo.
I mirno. I srećno. Što me još ima.
Da sam mu dovoljna i da mu niko više i ne treba.
Da je sačuvano samo zato što sam ga od svih dobro i vešto sakrila. Od prljavštine po kojoj ja moram da plivam, od neistina i laži koje ja moram da slušam, od zla koje ja moram da trpim, od grehova koje ja moram da gledam, od bola koji ja moram da osetim.
Od svih onih prijatelja koji bi ga već sutra izdali.
Kao što su i mene.
To malo, dobro, čisto, netaknuto i bezbrižno dete. Do koga mi je veoma stalo. Bez koga mi ni život ne znači ništa.
Jer to dete – to sam zapravo ja.
Tako sam prevarila sve.
I pobedila.
Sve.

Partybrejker:
...
nego, negde dole, nekad` davno, iz malog grada su u livade vodili nizovi murvi... drvored dudova, jel`te ... prichalo se da ih je posadio josh Franjo Josif, da bi gospoda po `ladovini ishli u shetnju po prirodi... dame u belom, sa sve sheshiricima i suncobranima... gospoda u svetlim frakovima i sa cilindrima... nekada... onda je vreme neumitno izbrisalo sve to... a dudovi su ostali... najlepshe mesto da se pravi kucica na drvetu... sklepana od dasaka, kartona, starih bachvi, iscepanih cebadi ... u gradu vrucina, poChetak `70tih, nikog na ulicama, ljudi pobegli na oblizhnje plazhe, ili se zavukli u debelu `ladovinu u vezhama iza kuca, posle dobrog ruchka... a mi klinci - pravac Murvatji... ponesemo fjombe (pracke sa gumom od bagera), i usput plashimo vrapce (pogoditi nekog je bila prava lutrija, tako da je sve to bilo vishe sporta radi, i uzhivanja dok se same fjombe naprave... shetash okolinom, trazhish najbolju rachvu... zatim je odseChesh, ogulish, na pravim mestima napravish zareze, od "jezika" sa starih cipela napravish "lezhaljku", gumicama prichvrstish "bagerku"... milina ... i tako se utaborimo na drvetu, i kroz kroshnju blejimo u oblake dok nam se ne zavrti u glavi...
... elem, malo ko je u tom dobu prochitao Toma Sojera, ali smo ga svi nekako dozhiveli...

...
sada - Murvaci vishe ne postoje... posekli ih pre nekoliko decenija da ne smetaju zaobilaznici (sjajan potez, grad koji je zhiveo od tranzitnog turizma je dobio zaobilaznicu??!)... svejedno, murvi vishe nema... ostala je samo pesma starih rokera pokojnog Shike i Harija Frkovica... "Djurdjija"

_____________________
"Djurdjija, Djurdjija, sjecash li se shtala
gdje smo se igrali seoskih igara?
Djurdjija, Djurdjija, sjecash se Murvaca
gdje smo se piljali odrpanih gaca? "

Partybrejker:
... slika druga, Pjerovog Vrtla ... preko puta moje kuce se nalazila i kuca pokojnog Pjera Novakovica... godinama zapushtena, naslednici ko zna gde, grad nezainteresovan za odrzhavanje... stare grilje se naherile, u dubini praznih soba tajanstvena senka krije vekovnu prashinu od letnjeg sunca, kameni zidovi trospratnice sprechavaju pogleda ka Kashtelu, tvrdjavi iznad grada... kuca je izgradjena na kraju pretproshlog veka, makar tako prichaju... ali, ovo je pricha o trecem uglu trougla: moja kuca, kuca starog Pjera, i - Pjerov Vrtla... pomislili biste da se radi o obichnom vrtu, sa lejama, vockicama... ali ne... "vrt" je bio ogradjen debelim kamenim zidom visine iznad prosechnog choveka, sa sitnim staklom na gornjoj strani... iako urushen na nekoliko mesta neko se ochigledno brinuo da na prolaze nabaca staru drachu (suvo trnje debljine pola prsta, bez lista i cveta, ni dan danas nemam pojma od koje biljke nastaje... ili je samo po sebi biljka??!)... elem, prodjete li sve prepreke nagrada je samo vasha - zasenjene staze sa klupicama, pasazhi ispod ogromnih palmi i nekog chudnog drveca, prelepe palisade, kosine nalik lavirintima, obrasle niskim uredjenim zhbunjem...nebo jedva vidljivo, u vrtu, ili bolje reci - parku, i za vreme najvecih letnjih vrucina je vladala neka polutama koju bi samo povremeno probio poneki zrak sunca... videlo se da je mesto brizhljivo odrzhavano, ali ni do dan danas mi nije jasno - ko ga je odrzhavao?... nikad` nismo videli nikoga, nikad` nas niko nije odatle terao... a mesto - dushu dalo za zhmurke, igre Indijanaca i kauboja, i opet, najomiljenije - grupno gledanje u oblake ... pricha, smeh... nismo znali za pantomime, nismo znali sa masne fote - ali smo znali da izmishljamo, da se prepiremo, rvemo (pesnice su dolazile u obzir samo kao krajnje sredstvo), da branimo devojchice jedni od drugih... ehhh... to je bilo vreme pre nego shto smo poCheli da ih spopadamo na neke druge nachine ...

...
Pjerovog Vrtla vishe nema, najveci deo je pregazilo proshirenje i asfaltiranje ulice koja ga je delila od moje kuce... ybg, mashinama je izgleda trebalo prstora za manevrisanje... ostatak je pojela dracha, vrzina i korov...