Zbog nekog gadnog nevremena stizzem na otvaranje Medjunarodnog omladinskog kampa kad je oficijelni deo zavrshen, a i koktel vec pri kraju. Mi domacini, a gosti nam iz 9 zemalja Evrope, ukljuchujuci i dva strana predavacha. Ja umorna i iscrpljena, zabolela me glava od izvinjavanja i objashnjavanja razloga za toliko kashnjenje. A Tim realizatora me cheka, da kao rukovodilac kampa preuzmem odgovornost za sve potrebne preduslove. Vidim neshto debelo nije u redu, osecam napetost u vazduhu, a sve pokushavam da ih smirim, trudeci se da ih ubedim da govore jedno po jedno, ne bih li ukachila u chemu je problem. I klimam glavom, na sve shto kazzu, ponavljajuci samo dve rechi: "Super" ili "Why?", besomuchno pokushavajuci da izmedju redova prochitam razloge za toliko nezadovoljstvo. Pitala bih na srpskom, al' ne mogu, nije red zbog ovo dvoje stranaca koji su chlanovi Tima. Moram da pokazzem da smo mi divni domacini, da poshtujemo goste i tako to
I dodje red na Renarsa, jednog od dva strana predavacha. Pricha on, mirnim, ravnim glasom, a ja pratim grimase na licima drugih i pokushavam da uhvatim neverbalne poruke. Klimam glavom i kad je zavrshio kazzem: Super, okrecuci glavu ka sledecem chlanu Tima. I najednom svi pochinju da se smeju, a ja zbunjeno gledam - shta im je? Onda me devojka koja je sedela do mene munu laktom u rebra i kroz smeh mi objasni: "Cile, nesreco, koncentrishi se, momak ti se upravo pozzalio kako je zaradio stomachni virus, valjda od nashe hrane, a ti kazzesh super".
Domacinski, nema shta!
Koji je vaš najveći "blam"
uf
moram pod hitno da se odvojim od ovih ludaka sa kojima sam došla i da se jelte, osamim. 
. Ustanem, uvučem stomak najviše što sam mogla (Ista Bo Derek), isturim grudi, glava gore....na prstiće i tap, tap, tap po vrelom kamenu. 
