Odem jutros na posao u crnim pantalonama, sa rajfešlusom sa strane. Ok pantalone za posao, a opet lepe.
I sve je uobičajeno, radi se, žuri, pomalo je i nervoze, jer se obračunava PDV... jedan običan dan.
Dodje 12 i 30, vreme da se krene kući, ipak je subota, zar ne? Odem, pre polaska domu svome, u jednu odredjenu prostoriju... jel... računam - imam nekih pola sata pešačenja do kuće, bolje da odem... i sve je ok, dok nije došlo na red zakopčavanje rajfešlusa. Ja povučem - on neće, ja povučem - on neće... dok na kraju nije pukao
Majčica kratka, pantalone raskopčane do kuka... joj šta da radim sad, crna ja????
Zovnem mužeta - ne javlja se. Probam na službeni mobilni - ista pesma. Probam na kućni - jock!
Pozovem Jopet sva tri broja, puna nade.... ama jock!
Počela već pomalo i panika da me 'vata, mislim se koje ću da činim... kad konačno zove moj dragi muž. Ja mu kažem - a on udri u smeh
Rekoh - ponesi mi pantalone, i dodji , molim te. A on će meni - čekaj bre da završim ovo što radim!!!
Uh, posle silnih peripetija stigoh kući, uspešno se oduprevši porivu da ubijem muža. Ipak, računam ne isplati se, treba odgovarati posle kao za čoveka.....
Ćaskanje - ostavite poruku
... pa nemamo gde da OSTAVIMO PORUKU ! 
