Romance Cafe forums

Ko li miluje, milo moje,
Ko li usne te, snene budi,
Ne zaboravi ime moje,
Kada krene da, da te ljubi, klasje moje ne spavaj.
Njega ljubi, mene uspavaj,
Ne lomi mi led, vodu nema,
Ne soli mi ranu, suza nema,
Ko li zaigra oro moje,
Neka ne igra za nas dvoje,
Klasje moje, mene uspavaj.
Nuna nej, nuna nuna nuna nuna nuna nej,
Na Vidovdan, probudi me, da ga opet pogledam.

Ljubav


Da li si sestro, rasla na livadi
s vetrom, koji se mlad, zamrsi u cveće
pa ti lice,kao da ga gladi krilom senke
leptir, što u snu proleće.

Dali si, sestro rasla kraj zhala,
pa su ti oči šumne kao more,
pa su ti dojke kao dva vala,
što se igranja ne umore.

Ili si došla, iz toplih ruda,
iz bakarnih zhica,iz tamne lale,
pa ti je glas tunel pun čuda,
a suza tela ,nemir poplave.

Ili si rasla, međ peskom zlata,
na dnu reke,u korenju vode,
pa su ti ruke oko mog vrata,
dva mala, izvora,zhedna slobode.

O.Davičo

Kad me više nećeš voljeti
baš me zanima
kako će me boljeti
hoće li krenuti od srca
ili od prstiju
hoću li vikati
ili žalostan slušati
nekud otputovati
čitati novine isto kao prije
hoću li shvatiti tvoje riječi
hoću li biti očajan
i koji će to biti dan
jer ne znam koje dane biraš
za tužne vijesti
kad me pokretom ruke
svoje nježne ruke
pomakneš od sebe
koga ćeš izvijestiti o svojoj odluci
kome ćeš se pohvaliti
da si imala snage
i da si me pobijedila
kad mi kažeš da me ne voliš
budi nježna kao na početku
jer poraženi su puni tuge.

Zeljko Krznaric

Pismo majci

Jesi l živa, staričice moja?
Sin tvoj živi i pozdrav ti šalje.
Nek uvečer nad kolibom tvojom
Ona čudna svjetlost sja i dalje.

Pišu mi da viđaju te često
zbog mene veoma zabrinutu
i da ideš svaki čas na cestu
u svom trošnom starinskom kaputu.

U sutonu plavom da te često
uvijek isto priviđenje muči:
kako su u krčmi finski nož
u srce mi zaboli u tuči.

Nemaj straha! Umiri se, draga!
Od utvare to ti srce zebe.
Tako ipak propio se nisam
da bih umro ne vidjevši tebe.

Kao nekad, i sada sam nježan,
i srce mi živi samo snom,
da što prije pobjegnem od jada
i vratim se u naš niski dom.



Vratit ću se kad u našem vrtu
rašire se grane pune cvijeta.
Samo nemoj da u ranu zoru
budiš me ko prije osam ljeta.

Nemoj budit odsanjane snove,
nek miruje ono čega ne bi:
odveć rano zamoren životom,
samo čemer osjećam u sebi.

I ne uči da se molim. Pusti!
Nema više vraćanja ka starom.
Ti jedina utjeha si moja,
svjetlo što mi sija istim žarom.

Umiri se! Nemoj da te često
viđaju onako zabrinutu,
i ne idi svaki čas na cestu
u svom trošnom starinskom kaputu.

Sergej Jesenjin

Nespokojan sam. Žudim za dalekim stvarima. Duša moja bludi u čežnji da dodirne rub tamne pučine.
O veliki drugi svete, o plahoviti doziv tvoje frule!
Zaboravljam, zaboravljam uvek da nemam krila za lelenje, da sam prikovan za ovo parče zemlje za večita vremena.
Budan sam i pun žudnje; tuđinac sam u tuđoj zemlji. Tvoj dah dopire do mene i došaptava mi nemoguće nade.
Tvoje su reči prisne mome srcu, kao njegove. O mesto u daljinama, o plahoviti doziv tvoje frule!
Zaboravljam, zaboravljam uvek da ne poznajem puta, da nemam krilatoga hata.
Nespokojan sam, putnik sam u svom srcu.
U sunčanoj magli oklevajućih časova, kakvo je silno tvoje priviđenje u plavetnilu nebesnom!
O najdalji kraju, o plahoviti doziv tvoje frule!
Zaboravljam, zaboravljam uvek da su sva vrata zatvorena u kući u kojoj boravim sam.