Romance Cafe forums

Ako - Radjard Kipling (Rudyard Kipling)
( u prevodu Ive Andrica)

Ako mozes da vidis
unisteno delo svoga zivota,
i bez jedne reci da ga ponovo gradis,
ili da bez uzdaha ili protesta,
podneses gubitak onoga sto si dugo tekao;
ako mozes da budes zaljubljen, ali ne i lud od ljubavi,
ako mozes da budes jak, a da ipak ostanes nezan,
da ne mrzis one koji tebe mrze,
a da se ipak boris i branis;
ako mozes da slusas kako tvoje reci
izvrcu nevaljalci, da razdraze glupake,
i da cujes kako luda usta o tebi lazu,
a da sam ne kazes ni jednu laz;
ako mozes da sacuvas dostojanstvo i slavu,
ako mozes da budes skroman,
iako si savetodavac kraljeva,
ako mozes da volis svoje prijatelje kao bracu,
a da ti ni jedan ne bude sve i svja;
ako znas da razmisljas, da posmatras i upoznajes,
a da nikad ne postanes skeptik ni rusilac,
ako znas da sanjaris, a da ti san ne bude gospodar,
da mastas, a da ne budes samo mastar;
ako mozes da budes cvrst, ali nikad divalj,
ako mozes da budes dobar,
ako mozes da budes pametan,
a da nisi cistunac i sitnicar;
ako mozes da zadobijes pobedu posle poraza,
a da te dve varke podjednako primis,
ako mozes da sacuvas hrabrost i glavu,
kad je svi ostali izgube.
Tada ce sreca i pobeda
biti zauvek tvoji poslusni robovi,
i ono sto vise vredi nego slava:
Bices Covek Sine moj!

O, zašto se javljaš meni
Kad mi duša sanak sniva?
Što u tvojoj miloj zjeni
Žalosna se tuga skriva?

Što me kroz noć staneš zvati,
Šta ti sjetni glasak ište
Ja ti nemam ništa dati, -
Ja sam mrtvo pepelište.

Sve što imah ja ti dado':
Misli, dušu, ljubav, snove,
I srce ti pruži mlado,
Da te svojim nebom zove.

Sve ti dadoh, tek u oku
Zaostale suze krijem,
Pa i njih ti eto dajem,
Nad mrtvom ih srećom lijem...
a santic

PLAVA GROBNICA


Stojte, galije carske!
Spuštajte krme moćne!
Gazite tihim hodom!
Opelo gordo držim
u doba jeze noćne
nad ovom svetom vodom.

Tu na dnu,
gde školjke san umoran hvata
i na mrtve alge tresetnica pada,
leži groblje hrabrih,
leži brat do brata,
Prometeji nade, apostoli jada.

Zar ne osećate kako more mili,
da ne ruši večni pokoj palih četa?
Iz dubokog jaza mirni dremež čili,
a umornim letom zrak meseca šeta.

To je hram tajanstva i grobnica tužna
za ogromnog mrca, ko naš um beskrajna,
tiha kao ponoć vrh ostrvlja južna,
mračna kao savest hladna i očajna.

Zar ne osećate iz modrih dubina
da pobožnost raste vrh voda prosuta
i vazduhom igra čudna pantomima?
To velika duša pokojnika luta.

Stojte, galije carske!
Na groblju braće moje
zavite crnim trube.
Stražari u svečanom
opelo nek otpoje
tu, gde se vali ljube!

Jer proći će mnoga stoleća, ko pena
što prolazi morem i umre bez znaka,
i doći će nova i velika smena,
da dom sjaja stvara na gomili raka.

Ali ovo groblje, gde je pogrebena
ogromna i strašna tajna epopeje,
kolevka će biti bajke za vremena,
gde će duh da traži svoje korifeje.

Sahranjeni tu su nekadašnji venci
i prolazna radost celog jednog roda.
Zato grob taj leži u talasa senci
izmeđ nedra zemlje i nebeskog svoda.

Stojte, galije carske!
Buktinje nek utrnu,
veslanje umre hujno,
a kad opelo svršim,
klizite u noć crnu
pobožno i nečujno!

Jer hoću da vlada beskrajna tišina
i da mrtvi čuju huk borbene lave,
kako vrućim ključem krv penuša njina
u deci što klikću pod okriljem slave.

Jer tamo, daleko, poprište se žari
ovom istom krvlju što ovde počiva:
Ovde iznad oca pokoj gospodari,
tamo iznad sina povesnica biva.

Zato hoću mira, da opelo služim
bez reči, bez suza i uzdaha mekih,
da miris tamjana i dah praha združim
uz tutnjavu muklu doboša dalekih.

Stojte, galije carske!
U ime svesne pošte
klizite tihim hodom.
Opelo držim,
kakvo ne vide nebo jošte
nad ovom svetom vodom!


milutin bojic

verujem da i hiljadu i prvi pota dok budem citao plavu grobnicu da necu moci ,da suze svoje,u ocima zadrzati!

Uveo cvet


Moj crveni cvet je mrtav zauvek.
Sudbina tužna, kao svakog cveta,
i sveg' što živi kratki, smrtni vek.

Al' ja ga volim. Ona mi ga ubra
u rano jutro, tek svitaše dan;
i znam: u duši on još uvek cveta-
moj crveni cvet, lep i radostan.

I volim što ga sada gledam tako
gde leži suv i žut na jednoj knjizi,
na jednom odru mojih radosti.
Sudbina je ista. Svako smrću plaća
crvenu raskoš svoje mladosti.

Gustav Krklec

Ne znam zašto...al' osetih potrebu da prekopiram nešto,nešto što pročitah pre mnogo,mnogo godina...i...još uvek je aktuelno...bar meni...


Ceznem da ti kazem najdublje reci koje ti imam reci
ali se ne usudjujem, strahujuci da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smijem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam svoj bol, strahujuæi da bi mogla ti uèiniti.

Ceznem da upotrebim najdragocjenije reci sto imam za te;
ali se ne usudjujem strahujuci da mi se nece vratiti istom merom.
Zato ti dajem ruzna imena i hvalim se svojom surovošæu.
Zadajem ti bol, bojeæi se da neces nikada saznati staje bol.

Ceznem da sedim nemo pored tebe, ali bi mi inace srce iskoèilo na usta.
Zato brbljam i caskam olako, i zatrpavam svoje srce recima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujuci da bi mogla ti uciniti.

Ceznem da te ostavim zauvek, ali se ne usudjujem,
strahujuci da bi mogla otkriti moj kukavicluk.
Zato ponosno dizem glavu i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih ociju cine da je moj bol vecito svez...

blesavo...el' da...