Vasha poezija ...
Gospodjice,
da, vi sto imate oci od zvezda,
ucinite mi samo jednu stvar,
bezite iz moga gnezda,
iz moje ubudjale dzigerice
iz...
Gde?
Pobogu, bezite u vetar,
samo isceznite negde!
Ova mi noc vise lici na predratno pozoriste
ili na neko zguzvano lice,
ili pustinjsko utociste,
cak i na moje pijane ulice.
I tako:
ostavicu vas negde u prasumi
mojih zila kucavica,
uvek ste zeleli da budete Mona Liza,
a mozda i neka slobodna velegradska ptica.
Znaci
od naseg zajednickog Brehta
nema nista.
Ali ipak...
ipak hocu da iskazem onu glavnu misao
pa makar to znacilo i kraj.
Gospodjice,
ja sam vam vec pomalo kiseo,
a vi bezite, bezite...
makar to bio i raj.
Znate sta:
Jedan slamnati klovn,
bolje receno, jedno rasklimano strasilo
je projurilo,
kao neka zakasnela kometa
ispod vasih galopirajucih peta
i otislo u uzburkane vode,
u vode poezije -
njegove umisljene slobode.
Vasi mi zubi sada lice na ogrlice.
A to strasilo, gospodjice,
izvinite na banalnosti, ali tako je:
to strasilo je htelo
te vase malogradjanske trice
da podigne do svoje njuskice,
jer to strasilo se - zaljubilo.
Izgleda vam neverovatno, je l' da?
Ruzno je bilo - znam,
pomalo glupavo - i to znam,
pa da priznam:
i malo klempavo,
to ubogo strasilo.
Ali, sta cete -
ko moze da zabrani strasilu,
ili pak nekom raskalasenom klovnu
da se zaljubi?!
Vama
gospodjice
i ove noci zelim srecu,
dok vas raspojasana momcina
razdevicuje uz zvuke Baha
i svecu.
Na mojim ocnim kapcima
se paucina njise, pa njise
i neke gradske kise
me tako svirepo bole:
ja i vi,
pod vasim svilenim kisobranom
prolazimo ispred nase klupe
i trcimo za tramvajem.
A gradske kise
od petka do petka
padaju li padaju.
Moje me patike i sad prekorevaju
zbog tadasnje prehlade,
objasniti im nikako ne mogu
da su bile deo velike balade
i ko je lud da tad misli na nogu.
I posle svega,
kad vas sretnem
sa nekim od tih
velegradskih pasa,
kako idete ruku pod ruku,
malo cu se nakloniti
upravo tog casa
i reci:
"Dobar dan gospodjice,
kako vas svileni kisobran?"
VI?
Vi cete sapnuti svojoj dzukeli:
"Boze, kakav je ovo sarlatan,
veruj mi,
nikada se nismo sreli!"
Razumecu,
potpuno cu razumeti vas:
u gradu tad nece biti kise
da udara svoj monotoni bas.
A bogme
ni mene nece biti vise!
Gospodjice..
Gospodjice,
pomislite li ikada
na moj ud?!
