Nekako mislim da bi mi jeftinije bilo da prestanem da razmišljam.
Mislim se, baš ovih dana, jesam li ja, uopšte, normalna?
Jesam li pri sebi, jesam li zdrava, jesam li zdravog razuma.... ili sam ... I dolazim do zaključka da sam baš ... ali baš!
Razuman čovek bi na vreme mislio, preduzeo korake, sprečio razvoj dogadjaja. Da, razuman čovek. Ali, da sam čovek ne bi me zvali žena, a da sam razumna mislila bih na vreme.
Jeste tako!
I šta mi sad vrede sati provedeni u razmišljanju? Kad nisam mislila na vreme.
Realno, imam dve opcije. Ustvari, imam samo jednu. Šta je - tu je!!!
Možda.... možda sve prodje glatko, možda konačno... da... ko zna. A možda me djavo konačno odnese.
Pada mi na pamet ona tema - Prst sudbine. Da, možda je to baš to.
Ne znam... znam samo da me živci rasturaju, da režim na muža kako mi se obrati, da sam, što kažu klinci, flipnula načisto, da .... ma mogu da nabrajam do sutra, ali činjenica je da kada god bacim pogled u ogledalo, vidim jednu običnu budalu!!!
I ramišljam... u stvari ne razmišljam, nego me lupilo po glavi, da mi se sada ceo život sveo na dva razdiruća osećanja - užasan strah i neopisivu nadu.
Ne znam... šta je - tu je. Samo kada bih mogla da ne razmišljam... uh, samo kada bih to mogla....
Ćaskanje - o čemu razmišljate upravo sada?
" i slichno
)
... šašavo derle.
) svakom ko mi zgazi na žulj 
