Romance Cafe forums

Osecam ovog trenutka da sam zadovoljan covek.
Da, voljen sam. I da, volim. To nije ni malo ni puno.
To je taman onoliko koliko mi treba, ispod ovog neba.
Mozda bih ispod nekog drugog svoda, zeleo nesto vise.
Sada. Ovde. Zelim bas to sto imam.
Da li je to sreca? Ne znam.
Da li to znaci da ne bih mogao biti srecniji? Znam.
Ali sada, ove tople noci, ja sam zadovoljan covek.
I zbog ...., to se oseca vazduhu, ali ti to vec znas

...Miris prve jutarnje kafe...
...divno sveze jutro, tisina...
GOODMORNING SUNSHINE !!!!

Opet me uzeknulo nesto, bem li ga sta je ...
Kazem ja Stanoju sinocke, neka salauka ima da sljune nocas, kad ono ich ...
A Stanoje, onaj sto preskace tarabe po dijagonali dok ga ne uvate, znas bre koji, mene rece, prkno na basamku, tako ti i treba kad ne znas ni pivo da oladis kako treba ...
Da mu zlatica sav kromir izede, parcovi da mu se u kuruze nakote ki indijci u Parizu, uh ...
I tu ti se ja setim ...
Kao '914, isto tako neko vece, oblaci se natmurili ki poreski cinovnik, cekam ja, ono nista ...
I mislim se, prijatelje, nema tebe remonta, gledaj da se leba najedes dok more ...
Kad ono,lego' sa moju Jorgovanku, taman se namesti' da se pozabavimo malko, a ono poce ...
Tresu se pendzeri, oce da iskoce, crep tutnji, huci ko da je neko ladan pasulj don'o vojvodi Stepi ...
I tad se seti' ...
E moj ti ...
Jos u tebe ima nesto ...
I tu ti Jorgovanka strada ...
Malo shepala par dana, al' proslo ...
Eto ...
Nego, reko' li da me opet nesto uzeknulo, bem li ga sta je ...

... ...

освежење... ... киша лије више од сат времена... пљускови, грмљавина, свеж ваздух... леп почетак викенда!!!

Upravo sad osećam da me proganjaju po forumu pojedini strašni likovi koji bi me proždrli da sam im u blizini.
Prate me i slede po raznim temama, oči im sigurno sevaju i grče se od srdžbe i ljutnje
Izgleda da neznam da cool-iram i da šutim pa se tako nisam uklopio u njihov "cool" koncept i pogled na svet.

Da probam sreću ovde jer možda neemotivni ovde ne zaviruju.

Baš se osećam fino ovoga časa jer sam doživeo u kratkom roku dva emotivna stanja.
Prvi je da me jedna osoba baš rastužila, a onda se pojavljuje druga tako iznenada kao neko Božansko stvorenje koje me sa malom gestom "vraća u život i podiže u oblake"!

Život čine male stvari, a donose veliku sreću !

Subotnji umor koji me obuzima nespremnu.
I ne uklapa mi se u planove, al' ko za to mari?

Kako dani prolaze, priblizava se odlazak, kad samo i na sekund pomislim, uhvati me neizdrziv nemir....pokusavam da ne mislim koliko ce da mi nedostaje i kako ce ogromna praznina zjapiti spremna da me proguta...
Hocu da bar jos jednom odem tamo, samo se tamo osecam, stvarno kao kod kuce, kao da sam tu uvek pripadala , mislila sam da se to nikad nece desiti meni ....nekome ko ne moze nigde da zastane, da se skrasi, da ostane,sad mi je to tako potrebno, a...neizvodljivo je....nije fer.