Romance Cafe forums

Verujete li da neke stvari (pozitivne ili negativne) jednostavno moraju da se dese?

O tome sam najintenzivnije razmishljao pre desetak godina posle sudara sa idiotom koji je preticao u krivini. Prevrnuo sam u glavi svaki detalj, svaki predjeni metar puta, da li je trebalo da stanem nekoj zeni koja me je stopirala (a skoro da nisam imao gde da je smestim poshto mi je auto bio pun raznih namirnica za moje seke), da li sam pogreshio shto sam jednog smaracha pretekao na punoj liniji, shta je uopshte trebalo da uradim da se ne sretnemo na tom mestu bash u datom delicu sekunde?

Ne znam.

Chini se da su neki dogadjaji jednostavno predodredjeni, da je to ono shto vam stoji zapisano u zvezdama i da svi vashi pokushaji da to ipak izgleda malo drugachije teshko da mogu da urode plodom. A ako to bude neshto loshe, ili jako loshe, jedini nachin da se borite protiv toga je osmeh...u saradnji sa vremenom. I ljudi. Ljudi leche. Mnogo vishe nego shto povredjuju.

Ljudi, verujete li u sudbinu?

U sudbinu kakva je moja nikada ne bih poverovala, da je nisam zivela , zivim i da se ne nastavlja, verujem da nas sve na neki nacin dotakne nekad i negde prst sudbine, i...ostaje kao trajna tetovaza, samo na dushi.Mozemo li da je promenimo... to je mrtva trka, mozda samo pomaze borba da se ide u korak sa njom, da ne bezi mnogo ispred, da sto manje iznenadjuje...

srednji prst sudbine

mislish sudbinski

Koliko shvatam, razmišljao si da li je sudbina odredila da se to desi, i da li si to nekako mogao da izbegneš.
Ok, to je i normalno. 99% ljudi bi, verovatno, tako razmišljalo.
Ali...
Ne znam da li si bio povredjen i koliko.
Ako si imao lakše povrede, je li ti palo na pamet da je i to sudbina? Ili, ako si imao teže povrede, a evo, hvala Bogu, živ si, nije li ti možda palo na pamet da razmišljaš o sudbini u tom kontekstu?
Mene je, otprilike, pola santimetra spaslo od smrti. U saobraćajnoj nesreći dobila sam udarac u koren nosa i po oku, pri čemu mi je, nakon toga, celo lice ličilo na kašu, bar u prvih nedelju dana. Santimetar u desno i bilo bi direktno u slepoočnicu. Dakle, pola ili ceo cm, ali bilo je ža dlaku, šinko. I džabe bi onda, onaj doktor vikao na mene, da me probudi i trgne...
I ja ne smatram sudbinom to što se nesreća desila, već što sam tako jeftino prošla. Na licu, takoreći, nema vidljivog traga. Ima 5 ožiljaka, ali su me tako dobro ušili, da se to uopšte ne vidi. Tek kada se dobro zagledaš, ako znaš šta tražiš, može se videti blago-beličasti trag.
Povrede na vratu, koje sam tada zadobila... od prve procene terenskog lekara- da je vrat slomljen, i to na više mesta, nije ostalo, hvala Bogu, ništa. Ugruvani mišići, i to je to.
E, to smatram sudbinom. A ne što se to desilo.
I koliko smo samo puta svi rekli, uuuuuh, dobro je , ovo je moglo da bude... ili uuuuuuuuuh, bilo je za dlaku... ili nešto slično. A pri tome, ništa nije zavisilo od nas, i obično su delići sekunde i "srećne okolnosti" u pitanju, zar ne?
Da, verujem u Boga, verujem u sudbinu ( mada, vera u jedno isključuje veru u drugo, ali možda ja to i ne umem da objasnim kako treba ) i verujem da ima stvari koje se dešavaju mimo naše volje, a tiču se i to se debelo tiču, nas samih... pa, kako se kome zalomilo....

Moram da priznam da imam problem sa ''prstom''. Nekako shtrchi. Mozda sam ga zato vishe puta povredjivala?!Razmishljam glasno. A, mozhda, nije prst u pitanju!? Mozhda.

Prste.
Sa noktima ...

mrzim taj osetjaj ....

u pravu si...me too